Nova Evropa

човјеку није довољна контрола његова савјест, а камо ли скупинама које се — силом прилика — састоје и од мање савјесних људи. Само она влада која знаде да ће одговарати за своја дјела биће таква да их усклади с вољом и интересима народа.

Демокрација, ослањајући се на вољу народа или на вољу већине, мора и да пронађе ту вољу. А то је могуће једино у слободи. Кроз слободно изражавање воље и мишљења долази се до истине. Систем пак који тражи истину, и омогућује истину, јесте етички најоправданији, — он у одгојном погледу дјелује најморалније. Гдје нема слободе нема ни истине, и зато антидемократски режими — ако дуже потрају — дају у одгојноме погледу негативне резултате. Они додуше могу, за неко кратко вријеме, учврстити погдјекоји карактер, али га с временом кваре и слабе: људи се навикну да једно мисле и осјећају, а друго да им је на устима. Лаж продире у душе и у друштво; нико никоме више не вјерује, а има и право да буде неповјерљив. А без истине и без повјерења нема ваљана узајамног рада. Свака заједница, а поготово држава, може да се гради само на повјерењу и на истини.

Један од највећих умова садашњице, Масарик, рекао је врло исправно, да је демокрација премало живјела а да би се преживјела. Упоредивши стољећа и тисућљећа предемократског перијода с демократском ером од једва једног стољећа, може се рећи да је демокрација истом почела живјети. Одступ од демокрације значио би повратак у далеку прошлост, дакле назадак. Демокрација има мана, али ове произилазе од мана људи који у њој судјелују; и те се мане одстрањују одстрањивањем тих порочних људи: »На првоме мјесту ваља се ослободити елемената без вриједности, који коче рад строја«, — рекао је (у јануару 1929) покојни Краљ Александар. Зато људи од вриједности и без порока, или тачније, са мање порока — јер ко је од нас без мане! — треба да потискују оне с већим пороцима. Демокрација, дакле, тражи активност, борбу. Пасивност, апстиненција, може да буде привременом тактиком, али не смије да постане системом или чак принципом.

Др. Иво Политео.