Nova Evropa

Савина дела представљају уопште чврсте и темељне творевине, које су далеко надживеле свога творца. Савина Црква постала је, још за време Немањића, снажна духовна организација, носилац просвећености и представник просвећеног и јединственог јавног мњења, које је често суверено владало српском државом. За време ропства Црква је несамо духовни него и политички вођ српскога народа, а у ослобођеној држави светосавска црква успешно одолева свима саблазнима модернизма и либерализма. Државна идеја Савина служи као основни закон државне политике све до пропасти под Турцима, а после — као традиција и подупирач нацијоналне свести — одржава народну душу у ропству. Напокон, и сви потоњи владари из династије Немањића живе у морално-религијозним идејама Св. Саве, подижу цркве и манастире, помажу књижевност или сами пишу, а кроз законодавство и суд спроводе социјалне идеје Савине, које су много допринеле да се народ веже за државу и цркву и да се са њом слије у једну нацијоналну целину.

Колико је Сава био цењен и поштован од савременика види се и по томе, што је бугарски цар Асен П једва дозволио краљу Владиславу да његово мртво тело пренесе из Трнова у Србију. Нешто касније, у 14. веку, босански бан Твртко венчао се је у Милешеву на гробу Св. Саве за краља Босне и Србије; а у 15. веку, властелин Стеван Вукчић, богумил по исповедању, унео је у своју титулу назив херцога од Св. Саве, по чему се и његова земља прозвала Херцеговином. Савини типици и крмчија много су преписивани у Русији, а Житије Св. Саве од Теодосија налази се у препису скоро у свима већим руским библиотекама 16. века. Св. Сава је био цењен у Русији као велики српски и словенски писац и апостол, и слављен као светац. И католички део нашега народа необично цени и поштује Саву, па је тако Томко Мрњавић, бискуп босански у 17. веку, написао његову биографију на латинском језику; а Антун Сасук, Дубровчанин, и доцније Андрија Качић, са великом симпатијом о њему пишу, те га убрајају ну коло католичких светаца, као још и многи други. И Турци су га чак поштовали, и у Милешево долазили на поклоњење и окрепљење чудотворним његовим моштима, тако да су званични Турци, поред осталога, и због тога његово тело пренели (1595) у Београд и спалили га на Врачару. Али, мимо свега, Сава је највише задужио прост народ, јер га је дигао из заборава на историјско и културно достојанство, а од његових расних и патријархалних особина саградио темеље за своју науку и своје стварање. Народ га је због тога, још за живота, необично ценио и волео, а после смрти сачувао у безбројним причама и песмама, славећи га као светитеља и много пре црквене канонизације. И великодостојници су ценили