Nova Evropa

posle toga, za mnogo godina, Dr, Josip Smodlaka pojavljivao u »Novoj Evropi«. Zašto? — Na to pitanje odgovoriće najbolje ukaz kojim je Dr, J. Smodlaka imenovan kraljevskim poslanikom pri Vatikanu, Ukaz je predložio Kralju na potpis i supotpisao, kao Ministar-predsednik, glavom i bradom, pok. Nikola Pašić,

Priredjivanje i uspeh Zagrebačkog Kongresa imao se pripisati, velikim delom, učešću i uticaju Srupe oko »Nove Evrope«, neposrednom i posrednom. To mi ne kažemo tek sada, nego smo napisali bili još onda, »Posle Zagrebačkog Kongresa«, bez bojazni da će nas iko demantovati, Pa kako smo tada, iz skrommosti, ostali u pozadini, a vodjstvo nad grupom, i nad celim lepo pripremljenim Kongresom, dali bili u ruke G. Dra. Josipa Smodlake, nije nam moglo biti, naravno, svejedno, šta on politički radi i kako će se dalje opredeljivati. Ali kad smo videli šta radi i kuda ide, uvideli smo da smo izigrani od njeda, kao i od ostalih profesijonalnih političara, i povukli smo se iz akcije; ne pre nego što smo otvoreno izneli zašto to činimo i javno optužili Dra. Smodlaku: »Jedan od glavnih razloga« — napisali smo tada (21. februara 1923) »da je uticaj ,Nove Evrope' na akciju posle Kongresa oslabio, ležao je u tome što smo vodjstvo naše grupe poverili bili G. Dru. J. Smodlaki, koji ga se doduše prihvatio, ali 8ša — kako smo se ubrzo uverili — nije shvatio doslovno, nego više uzgred, pa nas je, smatrajući nas više ideolozima i teoretskim propagatorima dobrih ideja, kad je došlo do praktičnih zaiključaka, ostavio postrani a sam pošao radije s profesijonalnim političarima ... Prolesijonalna politika opet nas je pobedila — nas lično; u stvari, ono što se danas dešava najbolje pokazuje ko je imao pravo, i kako ćemo prolaziti, i mi i cela zemlja, dosod bude pobedjivala profesijonalna politika ..

Vodistvo Dra, J. Smodlake na Zagrebačkom Kongresu donelo nam je jedno skupo iskustvo, i izbacilo nas je iz dnevne

politike — u koju smo hteli ući, ne da bismo sutradan postali ministrima, već da bi se, kako reče Dr. Smodlaka, »sve sile zgodmo organizovale«, — za mnogo godina. Doduše, Dr.

Smodlaka nas smatra sada za »ljude koji nisu za politiku, koji nisu u stanju da daju pravac, pa se daju voditi od slabijih elemenata«:; i možda ima pravo, osobito u poslednjem pogledu. Samo, šta onda on traži u politici, ı zašto joj se vraća, pošto je poslanikovao više godina, verno služeći velikosrpsku politiku Pašićevu, a posle se razboleo i povukao u zasluženi mir i mirovinu kao bivši kr, »ministar« i ministarski penzijoner? . . . I, kad ga već nešto napred kreće {u pravcu »koji se očituje« u onom dgeniju na vrhu splitske Monumentalne Сезте »što pokazuje rukom ravno u Beograd«), koji mu vrag ne да пита da izaziva baš Meštrovića i njegovo društvo. — Meštrovića

&0