Nova Evropa

них држава на рачун Византије и Балкана; а папе су потом употребљавали крсташка освајања за ширење католичанства

и своје превласти на Истоку. У овоме се смислу нарочито истиче папа Иноћентије Ш!, који је ставио био под своју власт сва крсташка освајања четвртога похода, а потом приморао бугарског владаоца да се папском круном крунише за краља и бугарског архиепископа да му се потчини. Латински продор на Исток, политички и црквени, био је у јеку и на своме врхунцу, када је Сава кренуо из Свете Горе у отаџбину, да мири завађену браћу и брани државну заједницу, коју је његов отац у оно бурно време са много пожртвовања и вере био створио.

Онда као и сада, вера нашег патријархалног народа никада није била рацијоналне и догматичке природе: верске емоције и импулси, увек свежи и снажни, јављају се у души нашега народа као последице непосредних природних и натприродних откровења, при чему је догматска страна вере увек била у позадини. Као по неком неодољиву нагону, религијозна свест развија се у души нашега патријархалца на личним откровењима; он се искрено диви своме божанству, страхопоштује га и воли пожртвовно, више делом него молитвама. Патријархална вера народнога човека представља један потпун и непрекинут психички процес, почевши од опажања па све до акције, те због тога у њој нема места за широке идеолошке екскурзије на пољу догматике. Али, како у патријархалној вери преовлађују натприродна откровења над природним, то је и наш народни човек више склон мистицизму и сујеверју. На овакав религијски менталитет дошло је потом хришћанство са откривењем крајње реалности живота и света, да својом догматиком, својим обредом, и својом објективном етиком растера маглу мистицизма, унесе поредак у народно сујеверје, и упути мисао ка једноме Богу. И само полазећи од ове народне психичке основе, хришћанство је било у могућности да духовни живот и морално делање нашега народа приближи једноме Богу и идеалима хришћанске етике. Догматичка проблематика византијскога Истока као и папскога Рима била је одувек страна духу нашега народа. Уосталом, овакав религијски менталитет није само особина нашега примитивца, него је у својој основи заједнички целом нашем народу, па се и у религијозном доживљавању Савину типично изражава у овом облику.

Имајући у виду овакав менталитет нашега народа и све животне прилике његове, Сава је, у искреној жељи да своме народу помогне, изашао из своје блажене усамљености и сишао у народ са једним израђеним моралним системом, кога се је у пракси доследно и пожртвовно увек држао. Он, по «воме типу и карактеру, није идеолог и учени теолог, није ни