Nova Evropa

поделу међу самим Србијанцима, а на другој страни разврстати Хрвате (према дијалекту, или по покрајинама) и Србепречане, до у парампарче. Ко може тврдити, рецимо, да је Србин из Баната ближи, по етничким особинама, Црногорцу него Хрвату-Славонцу, или да је Србин из Лике сроднији с Врањанцем него са Хрватом из Лике или из Далматинске Загорег Да о Јужној Србији и Македонији и не говоримо. Али, да не идемо предалеко. Хтели смо само рећи, да нас нико не може разуверити о српскохрватском нацијоналном јединству, које најбоље доказује његова интегрална мешавина и његово јединствено шаренило.

При свем том — иако смо Југословени откако памтимо, иако добро знамо зашто смо за народно јединство, и баш зато, — ми смо први почели исповедати, да треба у провађању јединства застати, и чак да треба ићи натраг, на линије покрајинске и племенске. Зашто» — Зато што нас је лоша политика наших влада и наших вођа довела у ћор-сокак; зато што је настала опасност, да се изгубе из вида основне чињенице, које морају остати јасне маколико дневни живот још недопуштао да се на њима гради народна будућност. Морамо изаћи из забуне и неспоразума, морамо уочити дно ствари, ако хоћемо да решимо такозвано »хрватско« или »српско« питање, — морамо наћи начина да порушимо ограде које су »народни оци« за ових 15—16 година успели подићи између Срба и Хрвата, а особито између Србијанаца и »пречана«, успркос факту да праве етничке и нацијоналне разлике не леже на једној или на другој страни тих ограда, те да се често баш најсроднији по менталитету налазе данас у највећој међусобној опреци и завади. Вера — једини спољни критериј за разликовање већине Срба од већине Хрвата — долази као разлучујући фактор до значаја и дејства тек у временима политичке напетости, као што то видимо данас, кад се ево и Црква жели да користи »коњунктуром«, т. |. Католичка Црква незадовољством хрватских маса са хегемонистичком политиком православних Србијанаца, а Православна Црква опет примером католичке црквене организације, да подигне углед српском свештенству и првосвештенству. Сутра, кад попусти политичка затегнутост између Београда и Загреба, вратиће се утицај званичне Цркве у своје колотечине, и за цео наш народ имаће опет значаја вера само уколико је народна и традицијонална.

Није тако, у свему, са браћом Словенцима. Они и јесу, и хоће да су, мали народ за себе, иако веома сродан српскохрватском племену. Словенци су се раније одвојили по језику, па су створили своју малу културу, коју чувају суревњиво, као очи у глави, и коју неће напустити без велике невоље: Уз то, велики део Словенаца није само нацијонално верски

217