Nova Evropa

ње писца, да су захтјеви за промјену у уређењу државе само видна посљедица привредне и духовне несређености и психолошка потреба, има с друге стране доста истине у његовој тврдњи: »Да се пре хтело слушати и расправљати о децентрализацији управе, не би се сада морало викати о потреби самоуправе«. Ако би се, међутим, из ових ријечи хтјело закључити, да писац пориче чак и потребу самоуправе, онда ваља тражити исправак у његовим ријечима (на стр. 101): »Али да може доћи до такова водства, потребно је успоставити поверење међу свима крајевима државе. Оно се може, у садањим приликама, успоставити једино задовољавајући оправдане и могуће захтеве појединих крајева за самоуправом која неће бити сметња јединственом водству државном. Тек када се то питање повољно реши, може почети јединствени покрет југословенски, нацијонални, и социјални.« Тиме је писац означио, које питање као горуће треба ријешити прије свега; а притоме је дао и ширину појма самоуправе, док овој ставља границу тек ондје гдје би она постала сметњом јединственом државном водству.

Говорећи о трима вјерским и племенским разликама, Др. Стојановић, као реалан политичар, вели: »Макар те разлике изгледале многима као заблуда, оне су ипак једна жива снага, једна стварност«. Затим: »Поред свих великих речи о федерализму и сепаратизму, изгледа ипак да је југословенска

државна свест већ толико ојачана, да не треба бранити опстанак државе од каквог њој противног револуцијонарног покрета. Различита гледања на уређење државе нису опасност за државу кад мирно долазе до изражаја. Боље их је зато легализовати и видети јасно њихово кретање, него пустити да се ствара пригушено незадовољство и тајне организације. Зато је државна потреба да се опозиција каналише, да постане јединствена и проширена, исто као и владина странка, а на све области и племена југословенска.« Ове ријечи, мјерене по времену и приликама у којима су написане, значе врло много; оне значе, проведене у пракси, прве заметке словенске модерне правне државе, коју писац на крају књиге означава као први и непосредни идеал садашње генерације. Исте изванредне прилике тумаче нам и разлику између критике догађаја прије 1929 и оне догађаја послије тог датума. Прва је много оштрија.

Сваку сумњу у коју би — и поред горњег тумача — ова обзирност критике могла ставити Дра. Стојановића, отклања потпуно остали садржај књиге, а нарочито залагање за систем који он назива »ауторитативном демократиј јом«. То је она нова демократија о којој нам њезин представник Др. Бенеш каже, да јој је задатак да »успостави равнотежу између државног ауторитета и појединачне слободе«. Уопће,

226