Nova Evropa

dovori kao o »hrvatskom pitanju«. Od svih slovenskih malih država, koje su postale posle Rata, a koje se sve bore s unutrašnjim teškoćama elničkog jedinstva, u „Jugoslaviji se razlike medju pojedinim krajevima ponajviše ističu, iako one u stvari i nisu toliko etničke koliko političke, tojest zavisne od forme državnog uredjenja i režima koji upravlja, Konac Svetskog Rata zatekao mas je još nedovoljno spremne za život u jedmoj nezavisnoj macijonalnoj zajednici: Srbi u Srbiji nisu mogli misliti na tako povoljan završetak rata, a Hrvati {i Slovemci, i Srbiprečani, i ostali) nisu ipak očekivali konačni raspad Dvojne Monarhije. U novoj i neočekivanoj situaciji, nisu se snašli, nisu joj bili dorasli; ali, kako su dogadjaji išli neverovatnom brzinom, trebalo je stvoriti pošto-poto jedno državno telo, pa smo se našli odjedared u zajednici u koju je svaki doneo svoje istorijske tekovine i prirodjene težnje. Da se malo zadubemo u misli, i da se setimo, i iskreno priznamo, kako je tada izgledalo u tom pogledu u našim Slavama i srcima.

Mi, Srbi u Srbiji, očekivali smo, ako se ratovanje srećno svrši, u najboljem slučaju: ostvarenje Velike Srbije. Godinama i decenijama vaspitavani u tom duhu, naše su težnje i čežmje zastajale na granicama Save i Dunava, — sam sklop ondašnje Srbije nije dozvoljavao šire pošlede i veće razmere: Bosna i izlazak na more činili su nam se idealnim ciljem i krunom narodnog ujedinjenja. U tom pravcu dakle kretala se i naša spolina politika i u krušu ovakih ideja radila su sva oma udruženja Која зи zadavala toliki strah susedmoj carevini. Ako je pak, zadnjih godina pred Rat, iskrsavala ovda-onda — naročito medju omladinom — i jugoslovenska ideja, to je bilo neodredjeno, maglovito, nehvatajući još korena u dubokim narodnim slojevima, Ono malo kulturnih i čisto platonskih odnosa i veza nije bilo dovoljno za stvaranje jačeS pokreta, i malo je uopšte bilo Srba u Srbiji koji su poznavali Hrvate i »prečane« bolje i meposredno, Sem toda, bile su tu i verske podvojenosti. I sama Rusija nije šledala milim okom na jugoslovenske katolike, pa je to nalazilo odjeka kod nas i imalo uticaja па našu spoljnu politiku, te ma držanje stranaka u Srbiji, dde su pravoslavni bili u ogromnoj većini, Na drušoj strani, Hrvati i Srbiprečani dočekali su kraj Rata, isto tako, s nedovoljnim poznavanjem Srbije i sa mešanim osećajima prema svojim »oslobodiocima«. Još manje su imali izradjenu ideologiju o slobodnoj i narodnoj državi, Pod uticajem austrijanštine, iako vekovima u opoziciji prema tudjim upravama, oni se nisu mogli snaći u vlastitoj državi. Opozicijonarstvo i nezadovoljstvo prešlo im je bilo u krv, manifestujući se u neđativnoj akciji koja mije imala odredjeni cilj. Njihova opozicija u Austro-Ugdarskoj urodila je dobijanjem avtonomije u okviru same Monarhije, pa se u istom okviru kretala i sad celokupna hrvatska politika, —

298

и: