Nova Evropa

ми, док није нашао чудне, ни живе ни неживе, камене пријатеље. Кипове. — Тиха љепота овјековјечених најплеменитијих доживљаја људских, привукла је Милеса својом љубављу. Мјесто живота, заволио је живот умјетности. Почео је помало и сам да ствара. Резбарио је мале кипове, које би даривао својим друговима.

Кад је свршио основну школу, дали су га у наук неком столару; а усто је полазио и обртну школу. Постао је самосталан мајстор, а родбина га још увијек презирала и јачала његову самотну болећиву љубав. — Наједном му Шведско Обртно Удружење подијели стипендиј, и он 1897 отпутује у Париз. Потрошивши ту малу потпору, гладовао је и мучио се, али је живио од љепоте похрањене у париским галеријама. У најранијим његовим радовима, одликованим и награђеним на великим париским изложбама, очитовала се академским реализмом нека феминина љепушкаста туга, која је доскора нестала превладана понешто театрално и патетично схваћеном Роденовом трагиком.

Велики свијећњак, назван »Дантеови небо и пакао«, одбио је (1900) Одбор изложбе »Зајоп дез агИеђез |ћапсај5«, и он га је у незадовољству разлупао; али је то доскора пожалио, кад је пар дана касније дошао к њему сам Роден и рекао, да се њему свијећњак врло свидио, те да би се радо с њим поближе упознао, и позвао га да га каткад посјети. Роден га је заволио, одликовања су му донијела наруџбе, и нагло пробуђена самосвијест опојила га је тако да је стварао мноштво лакодопадљивих малих композиција, међу осталим и из живота биједника, које управо одбијају таштом виртуозношћу извођења. Ипак је управо у том раздобљу настала скица првог његова славног и великог дјела.

Естетско Удружење у Упсали, древном шведском свеучилишном граду, расписало је било натјечај за споменик Стену Стире (5 #шге), јуначком шведском намјеснику 15. вијека. Кад је Милес дознао за тај натјечај, разбуђене успомене на земљу у којој је одрастао, и једна идеја која му је већ прије никла у глави, О »слијепцу на слијепом коњу«, дјеловале су нањ тако да је једне ноћи угледао у сну како треба да изгледа споменик Стену Стире —: средовјечни шведски ратници корачају уза свог вођу, којег носи мршаво кљусе, јер су све добре коње поотимали Данци. И то кљусе, и ратнике, и вођу, гони тупа и сурова очајна одлука у грозу рата. Заједничка судбина свезала их је у цјелину из које стрши јадна коњска глава у неизвјесност, — баш као оног слијепог коња што га јаши слијепац човјек. Он се тргао ода сна, устао је и моделирао скицу споменика, а затим опет легао. Кад је ујутро устао, заборавио је што је ноћу било, и силно се али и радосно изненадио кад је угледао своје дјело...

307