Nova Evropa

и у дугим витким оријашким вратовима плесиосауроса. Није над младића слетио орао, већ је то мисао коју је обухватио дрхтавом, болном чежњом, мисао о крилима незналице орла која би њему, човјеку, дала да доживи свијет потпуније и чистије него што икад може створење везано тијелом за земљу. Као да су болесне сање тужне његове младости хтјеле да се докраја иживе у тој брончаној пјесми, да замру у кипу, и да га ријеше прошлости; јер се у њему почео да рађа нови човјек, који је спознавао да није задаћа нашега живота да јадикујемо, већ да изграђујемо савршенство које тек слутимо... >

Отада је Милес тражио нов израз, којим би се јасноћа коју је стекао искуством и медитацијом изразила у једноставној али интензивној стилизацији. Године 1908 већ је било прошло доба Роденова свеобухватног душевног веризма, Бурдел (ВоштдеЏе), Мештровић, и други, стварали су једноставнији, ограниченији, израз који бира и истиче тек главне особине, да њима изгради чистији, јаснији лик. Још у Гармишу начинио је Милесмодел споменика шведском јунаку Енгелбректу, такођер борцу за слободу у 15. вијеку. На високом призматичном камену, из којег стрши на свакој страни по један угласт, бешћутни грб, јаши Енгелбрект кроз хрпе палих бораца и сијече противнике. Брзорука, тупа суровост борбе је гола доминантна идеја у коју се сажео читав приказ.

Године 1909 настао је споменик шведском лиричару прве половине 19. вијека Францену (Етапхеп). Стоји у градској шумици у Хернесанду (Натпозапа). Тај је пјесник имао кћер која се звала Еаппу, али је пјевао своје тужне романтичне пјесме некој другој, Селми, кћери своје маште, — а Милес их је приказао обје, и Селму и Фани, како слушају очеве стихове, како их обје разумију и гледају свијет онаквим каквим га отац види. И пред кипаром је у тим драгим, њему блиским дјевојчицама још једном ускрсла прошлост благо и чисто, попут успомене пребољелих патња.

Портрет композитора Хуга А! убп-а један је од многих Милесових мајсторских радова у којима се Роденов израз преобличио духом нашег доба. Небитни детаљи ишчезли су вољом битног и основног. Генијалном шведском кемичару Ше ле-у (5ећееје) подигао је у Ћепингу (Кбр:лб), гдје је живио у ХУПШ Вијеку као љекарник, једноставан, монументалан, и достојан споменик, приказавши га као чудачки пожртвовног радника који се сав уноси у проницање тајне оне реторте у својим рукама. Године 1913 ставио је на прочеље Приватне Банке у Стокхолму четири гранитна рељефа који приказују: трговину на замјену, затим трговину новцем, па прекоморску трговину, и напокон телеграфско-телефон-

309