Nova Evropa

zavisnih od Vlade, Medjutim, on za to nije raspolagao за доvoljno sredstava, mada mu nije nedostajalo ni pameti ni sposobnosti rasudjivanja, Imao je dobro pamćenje, umeo je da se izražava dosta ležerno; ali njegov površni i tromi um, malo зпађдемеп хпапјипа, гаје тобао da udje dublje u praktični i realni život, — napregnuta pažnja ga je zamarala. Ali je naročito važno to, da mu priroda nije podarila onaj dar autoriteta koji izaziva i zadržava poslušnost: on je mislio da je dovoljno pritegnuti dizgine! Njegova učtiva i donekle ukočena korektnost nije mu dozvoljavala da se posluži gestovima i rečima koji osvajaju srca, Ni u jedan veliki tranutak svoga života nije on umeo pokazati požrtvovanost i junaštvo i odigrati ulogu vodje svoda naroda ,.. Prilikom svečanosti njegova krunisanja, nesrećnim slučajem, poginule su na hiljade prisutnih, a tužne gomile opazile su samo njegovo začudjeno lice... Poslednji put, godine 1913, on se pojavio svečano pred narodom, sa Caricom, prilikom proslave tristogodišnjice svoje dinastije; ali mu nije palo ni na um da narod obraduje bilo političkom amnestijom

bilo kakvom zadužbinom „,, Svestan onog što mu je nedostajalo, on nije imao poverenja ni u sebe ni u druge, Suviše jaka tudja vrednost izazivala je njegovu surevnjivost, — on Je

udaljavao od sebe svoje najbolje saradnike, i bivao je potpuno usamljen u trenucima opasnosti, Praznoveran, on je verovao da je rodjen pod nesrećnom zvezdom, na dan svetog Jova... Carica ga je zvala: ,Moj bedni Jov', dok je za obične ljude bio naprosto čovek nesrećne ruke, Zato ба nijedna nesreća nije uzrujavala ,,. Prijazan i ljubazan, on je proživeo jedno od najkrvavijih carevanja ruske istorije, koje medjutim „..« {autor ovde ne završava svoju rečenicu, pretpostavljajući da je svakom jasno šta hoće da kaže). »On je zaboravljao na politiku, koja mu je bila dosadna, i politika se osvetila, Nje6ov autoritet, pri Кгаји пјебоуе vladavine, jedva da je postojao van njegove sobe, i on je završio, prema vlastitom izrazu, usred izdaje, podlosti, i prevare,.,,« Mnogi su pisci prikazivali ı pokušavali da ођjasne poslednjeg ruskog Cara; držimo da je ovaj prikaz jedan od najuspelijih i najboljih,

Isto tako, je zanimljiv i lep prikaz peripetija daljih meseca Revolucije i vladavine kneza Ljvova i Kerenskogš, Naš autor završava ovim rečima o padu Privremene Vlade: »Kao i Nikola II, Kerenski nije pao pod udarcima narodnog ustanka, koji stvarno nije bio neodoljiv, a obuhvatao je samo prestonicu, nego zbog napuštanja Privremene Vlade od strane njenih pristaša, vojske, i svih državnih i društvenih snag4... Ljenjin je bio taj koji se smejao ,,.« Prikazujući onda dolazak Ljenjina na vlast, i Grenar — kao mnogi drugi autori pre i posle njega — preteruje nabrajajući slabosti boljševik4, Prelazeći na prikaz i ocenu Bresta, autor pokazuje jasnoću pogleda i shvatanja, koja

375