Nova Evropa

као противни пол — није крив за друштвено подређени положај жене; снажније и основније силе владају судбином човека и жене. Оне су ван домашаја наше воље, иако не изван дохвата нашег деловања. Коликогод је мушкарац, апстрактно и конкретно, анакреонтски обожавао жену и њену моћ лепоте и привлачности, није ипак био у стању да се отме жрвњу живота, па да — свесно или несвесно — не монополише извесна стварна и правна преимућства за себе, као огледало у ком види своју економско-социјалну премоћ. Он није хтео ни желео да види жену себи равном, па су зато често изналажени многи теоретски и практички разлози и оправдања, најчешће неоправдани и неправедни. Постојао је лажан положај у међусобним односима, као адекватан израз, и још један симптом више, болесне стварности, затроване вековном искључивошћу права поседовања и располагања женом од стране мушкарца. И доклегод буду деловале оне компонентне друштвене силе које су саткале везани и потчињени положај жене, маколико оне лично биле дорасле и способне за ослобођење и потпуну једнакост, илузорно ће бити предавањима и конгресима, програмима и лепим беседама, стварати равноправност: она може да уследи једино као логична и нужна последица деловања и промене примарних чинилаца. Живот, у свом ходу руши и ломи све запреке које ометају напредак, па је и само признање и законско формулисање права жениних деловало до извесне границе, иако као секундарни фактор, на примарне факторе, па и на стварни положај жене у друштву. Оно производи дејства корисна или штетна — и представља, са тачке гледишта опћенитости, прогресиван акт, иако спор и неефикасан, и методолошки погрешан. Али, треба поћи даље, ка стварном циљу. Друштвена подела рада врши у људском друштву кохезивну улогу. Питање поделе рада и функција које у друштву врши искључиво или претежно жена представља, у суштини, питање корисности и целисходности у реализовању друштвене поделе рада и организације. Али, ма који и ма какав био женин рад у друштву, он је једнако вредан, једнако потребан, и једнако друштвено користан. Централно је и примарно право сваке жене, као и човека, т. ј. људског бића уопште: обезбеђење материјалног стања и егзистенце достојне човека, као првог и основног услова за сваки слободан развој и напредак, и као појединца и као групе. Уколико је то стање боље и потпуније обезбеђено, утолико су границе слободе, једнакости, мирног одлучивања и расуђивања шире, отвореније, и самосталније. Материјална самосталност, независност, и обезбеђеност, стварају и отварају прве и највеће могућности и за свестран и слободан развитак жене, без ичјег туторства и без вођења за руку. То је

353