Nova Evropa

лијанска обећања изречена приликом Рапалског Уговораг Што је било с Римским Пактом» Што са школском самоуправом Горице и Истре» А, што се Маџара тиче, доста је споменути савјет што га је дао (године 1849) републиканској влади Лајош Кошут: »Обећајте Хрватима све што траже па ако устреба и више; лако је њима то одузети, кад имамо власт у својим рукама... .« Зар наша прошлост нема довољно примјера о случајевима, кад су Аустријанци изигравали Хрвате према Будимпешти и кад су их Маџари изигравали према Бечу» Прочитајмо, ако нам зато треба свједочанства, историју владавине Марије Терезије, Леополда П, и Фрање Јосипа.

Јаснију свјетлост унијеће у наше питање примјер Пољске из године 1863. У Варшави је владао онда царев брат, Велики кнез Константин, човјек либералних начела и присталица свесловенске идеје. Његова чврста одлука била је, да једном заувијек уклони са свијета подвојеност између Руса и Пољака. У ту сврху позове он најугледније Пољаке, међу њима и Вијелополског (М/лејоројзкл), и изложи им основу за успостављање Пољске као самоуправне краљевине. У договору с Француском, Пољска је имала да се уреди као самостална држава, секундогенитура династије Романов. Нема сумње, да би овако препорођена Пољска дигла била претензије на Познањску, која се је налазила под Пруском, и на Галицију, која је била под Аустријом. Уз то би Пољска, бесумње, за дуго вријеме устрајала на страни Француске против Пруске и Аустрије.

То је уочио Бизмарк, који је баш тада ступио био на владу, а који је још из доба свога боравка у Петрограду одржавао тијесне везе с руским конзервативним круговима. Нема сумње да су од њега добили јак подстрек емисари који су долазили у Пољску преко Кракова и подгријавали до безумља успомену на руске окрутности у вријеме устанка из година 1830—81. Њихове су поруке гласиле: Русу се не смије вјеровати; боље је ослањати се и на Пруску, јер само Пруска била би у стању да уједини све Пољаке и да им у својим границама пружи сигурну нацијоналну егзистенцију. Пред таквим обећањима бијаху узалудна заклињања руског Великог Кнеза и његових присталица. Узалудни бијаху и савјети који су редовито долазили с француске стране; а доста је да нагласимо, да се у Француској дуго налазио на челу иностраних послова Пољак гроф Александар Валевски. Савјети, преклињања, молбе, све је било узалудно, — Пољаци нису хтјели ни да слушају, ни да се помире, ни да чекају. Прекасно је било кад су се послије угушене буне досјетили, како су лажна била сва та обећања. Велики кнез Константин морао је оду-

314

S ON