Nova Evropa

стати од обећаних рефорама и отићи из Пољске. А на мјесто Пољака Вијелополског дошао је да влада Пољском окрутни Муравјев.

Двије су политичке странке највише допринијеле слому пољских политичких аспирација. С једне су стране били такозвани »Црни«, тојест десно крило пољских нацијоналиста; за њих није ниједно руско настојање имало вриједности: Русима се не смије вјеровати, понављали су без престанка, кроз цијело вријеме док је трајала акција Великог кнеза Константина. А кад су умјерени Пољаци ипак били у стању да забиљеже извјестан напредак своје политике, долазили су ови крајњи нацијоналисти с таквим тражењима, да се већ унапријед могло знати да их ниједна руска влада не може ни узети у претрес: тражили су, наиме, пољске границе у оном опсегу како су постојале године 1772, дакле простране покрајине: као Волхинију, Подолију, и Украјину, чије је становништво било готово искључиво руске народности. Оваква тражења, која су се редовито понављала баш у часовима када се чинило да је споразум између Пољака и Руске Владе на домаку, правила су највише сметње средњој странци, такозваним »Реалистима«, који су хтјели да постигну власт у Конгресној Пољској, придржавајући за себе могућност да, пошто постигну главни дио пољских тражења, изађу нешто касније и с далњим ревиндикацијама. Но, док су Црни онемогућавали сваки споразум с Русима из нацијоналистичке претјераности, онемогућили су га »Црвени« из социјалних разлога. Централа Црвених била је у Лондону, гдје је тада боравио Карло Маркс. Главни непријатељи Црвених бијаху Цар и Наполеон Ш, па је зато њихова политика била протуруска, а и протуфранцуска. Њима је било дакле начелно до тога, да се онемогући свака политичка констелација која би могла довести до тјешњег споразума и евентуално до савеза између Русије и Француске; а на том путу сретале су се политика Карла Маркса и Бизмарка. Трећи главни фактор који није никако хтио да се оживотвори споразум били су руски конзервативци, заправо корупцијонаши. Најактивнији дио ових крајњих Руса нису ни били, у ствари, људи руског поријекла, већ балтички великопосједници, крупни бирократи, а нешто и црквени кругови, православни клерикалци, несклони до највеће мјере католичким Пољацима и новим либералним идејама, које бијаху усвојили баш Велики кнез Константин и маркиз Вијелополски. Бизмарк је, као пруски посланик у Петрограду, ступио био у доста тијесне односе с овим руским конзервативцима; а као посланик у Паризу, имао је исто тако тијесне везе с Црвенима, који су у Француској држали своје повјеренике и своја тајна удружења те отуда водили своју акцију.

315