Nova Evropa

Сада су дакле сви ти противници споразума између Русије и Пољске стали да трубе из све снаге. Ултраруси су говорили: »Не може се преговарати с Пољацима, јер они траже превише«. Црни су одвраћали: »Не може се преговарати с Русима, јер у Руса нема вјере«. Црвени су опет од своје стране излагали: »Никакав споразум, никаквих преговора с реакцијонарном, царистичком Русијом!.. « Ултрарусе није било тешко разумјети: њима је било до тога, да се влада корупцијонистичке чиновничке клике одржи, и ов јековјечи. Зашто су онако говорили Црвени, ни то није тешко погодити: полагали су своје наде у ону свјетску револуцију која би имала да наступи прије или послије; а нигдје погоднијег терена за такав потхват него крајеви гдје је — услијед слабе, млитаве, и неспособне владавине — државни ауторитет потпуно поткопан. Бизмарк је намигивао и једнима и другима, а особито је повлађивао, онако у четири ока, крајњим пољским нацијоналистима. Из Пруске су стизали у Варшаву летаци с пламеним позивима на пољску младеж, да никако не попушта Русима; па је преко пруске територије долазило у Пољску и оружје, а пруске су се власти изговарале, да су нажалост пруски царински закони превише благи и да не постоје никакви прописи против транзита оружја преко пруске територије. Међутим су се у Варшави одигравале најприје безазлене, касније све опасније демонстрације. Поводом за њих биле су такозване нацијоналне »годишњице«: Косћушков рођендан, успомена на Битку код Грохова, итд.. Код сваке оваке демонстрације имали су људи најодлучнију намјеру, да наступају у потпуном реду и да избјегавају сваки сукоб с руским полицајцима; али је код сваког од ових демонстративних опхода знало пасти револуцијонарних повика и доћи до »непредвиђених« сукоба или неспоразума. Ствари су ишле тако даље у сталном »кресченду«, док није на крају барутана нагомиланих страсти експлодирала сама.

Резултат Пољског Устанка познат је: самоуправа Пољске укинута је, Пољска је подијељена у губерније, њезина је слобода уништена за даљих педесет година. Бизмарк није чекао да види, како ће испасти Устанак, него је смјеста отпремио у Петроград генерала Алвенслебена, и између Русије и Пруске дошло је до знамените конвенције од 8. фебруара 1863, у којој је Русији обећана пруска помоћ за сузбијање Пољског Устанка. Сада је Пруска Влада стала да прогони на својој територији пољске револуцијонаре, и чак да изручује Пољаке руским властима. Кад је нато у пруском парламенту дошло до жестоких протеста, против такова држања Владе, одвратио је Бизмарк, по свом обичају, жустро и сурово: да Пољацима нико није крив, кад не виде даље од носа...

316