Nova Evropa

to je hrpa proftivurečnih i hiperkritičkih opazaka, — tek da se kritikuje! Evo da ipak — za ljubav »Pregleda« i njedova urednika — s nekoliko reči uglavimo neke mudrosti ovoga kriftičara, na osnovu kojih on izriče suverenu osudu: da je dvobroj »Nove Evrope« o Hercegovini »promašio svoj cilj«,

Naš dvobroj nosi kao glavni naslov: »Hercegovina u sadašnjosti i prošlosti«. Тако »Моуа Evropa« nikad nije imala pretenzija naučnog časopisa, nego je — naprotiv — uvek isticala svoju želju da bude aktuelna, pa ı tendencijozna, u ovom smo slučaju odista nameravali izdati broj posvećen istorijskim ličnostima i dogadjajima Hercegovine (povodom 500-50dišnjice vladavine Hercega Stjepana ı osnivanja Hercegovine} pa smo tako broj i oglašavali; ali smo, u toku pregledanja i pripremanja rukopisa, nameru — na sreću — izmenili, te ostali verni svojoj tradiciji i svome programu i prikazali prvenstveno i podlavito savremenu Hercegovinu. Kogod ume da čita videće, kako smo pravo imali, i koliko je na ovaj način naš dvobroj baš pogodio svoj cilj. I sad dolazi G. Jovan Radulović s pitanjem: »Zašto je potrebno u jednu informativnu, Sotovo naučnu materiju iz života jedne naše pokrajine unositi političke natruhe povremenih raspoloženja?« Da mu odmah odgovorimo, zašto. Zato što je ovaj naš kraj — prema rečima ргуоб пазеб uvodničara — iako »najbogatiji po različitosti terena 1 тоgućnosti obrade mnogih kultura tla, po bogatstvu u zemlji i van zemlje, uvijek polugladan i žedan«, i što se, »osim bogatih obećanja i sitnih mrvic4A, nikad ništa nije ozbiljno poduzelo da se po nekom stručnom i promišljenom progšramu, i uz jedan sistematski rad, ova baština Herceg Stjepana pretvori u sit, pristupačan, i svijetao hambar i za sebe i za cjelinu«. Zato što — po rečima drugog našeg uvodničara — i kraj svih svojih »sklonosti prema širokom vidiku, radikalnoj i teškoj akciji, idealizmu«, i pored sve »onako široke nacijonalne зуезн« Негсебоуаса, »пе znam ima li koje druge naše oblasti gde stare vesele varošice tako bespomoćno i polako umiru«. Zato, napokon, što — kako završava svoj članak treći naš uvodničar — mnogi Негсебоуас, »досера 1 зе ро1оХаја«, »па ба, Баб ništa neće razumjeti od svih tužnih pitanja svoje domaje, ništa neće razumjeti niti će htjeti da išta razumije od tog, nešo će — u neobuzdanoj želji varvarina i skorojevića da se iživi — zasjesti na grbaču jednom gladnom narodu i zagaditi krvavu grudu na koju je čelom pao kad ga je mati u brazdi na njivi rodila«... To G. Jovan Radulović, naravno, naziva, »posmatrati stvari i pojave sa neke olimpijske visine« i »davati neka sasvim suvišna obaveštenja«. A mi evo ne možemo odoleti iskušenju, da i ovde ponovimo ove »otužne pesme«; i iskreno verujemo — neka nam na iskrenosti ne zameri prikazivač —, da ova dore citirana zadnja rečenica

338

E.