Nova Evropa

zacija i privrednih udruženja izlažu prilike i potrebe svoga kraja u pogledu turizma, te vijećaju i diskutuju o koracima koji bi se imali preduzimati za unapredjenje i razvoj ove danas tako važne grane naše prvrede. Tako je 1. aprila održana turistička konferencija za sjevernu Dalmaciju (u Biogradu na moru), a 17, maja turistička konferencija u Kotoru. Na tim su konferencijama raspravljana pitanja i donesene rezolucije koji se tiču poglavito razvoja turizma u dotičnim krajevima,

Živho VehRarić.

НИКОЛА ТИНТИЋ; КРВ НАШЕГА КРША И НАШЕГА МОРА.

Реткост! Звонко од јутрос бије млаз кише јужњачког неба о улицу излокану, као копито коњско о градску цесту тврду —, о камен наш. Мукло, чудно, необично. Наше ухо ни око није на то навикло —, особито не у лето; наше је лето сухо ни жарко. Камен свуда —, све, кудгод се кренеш и окренеш. Боја иста, слика иста, утисак исти. Ипак разнолик, — не умара. А зар има нечег чвршћег, природнијег, отпорнијег, трајнијег, лепшег, од каменар »Ти си камен!«... колико сочна алегорија, снажна метафора!

Го-голцат камен је наш, гб је крш наш, — гд човек наш. Висок, снажан, сури крш —, распуцан као дланови наши; кршни су људи наши — као из крша; и сиромашни кд и крш... А крш наш пева, камен пева, земља пева, певају песмом кише о камено тло, песмом сунца на бору зеленом. И човек наш, кад не плаче — пева; пева кб грозд сазрели на лози. Снага је у њима, камен је то; камен је темељ! А камен је бео као галеб, и хладан и сив као зимски дан. И човек наш је жут и блед као мртвац, гладан, трудан, јадан... Мрци су бледи, бедници бледи, крш је блед —, сви су бедни. Па ипак крш наш, камен наш, лети је ужарен, топао, врућ. А како је човек наш топла широка срца, крви вруће, нарави нагле, искра из камена! Срце наше најмање је камено... Нигде се толико не пева, не смеје, и не плаче, као код нас. Једна реч — сузе као из рукава, једна реч — разговор без краја, једна реч — смех ко зна до када. И нигде љубав није онако ватрена ни велика, ни мржња онако жестока ни бескрајна, као овде. Нико се пре не свађа од нашега човека; нико се чешће не

342

а