Nova Evropa

правда од њега. За свашто, увек. И нико се лакше потући неће од човека нашега, с крша нашега, с мора нашега. А нико снажније, нико одлучније, упорније, до краја, бранити неће себе и своје до њега! Лако пуца, лако се ломи, брзо се троши вапненац крша нашега... А од њега су чврсте наше куће камене; пркосе и одолевају и киши и бури, и сунцу —, времену; пркосе веку, пркосе бетону. И примитиван је човен наш, отворен, природан, чврст, јак, снажан кб крш, као камен наш, камен прави и живи.

Црвене се капе на нашим спрженим сељачким челима... Црвена капа наша, то је ватра, пламен, живот, нада, љубав, зора, вино, усна румена... А како сухих и бледих има образа под њима! Контрасти! Контрасти пролазе, вечно пролазе и долазе, — они су вечни. И ми смо вечни! А усне су наше топле, усне наше нас грију —, пале, пеку, опијају, да се свест губи —, као вино наше румено. Чудан је крш, чудно је море, чудан је југ —, чудан је живот наш и чудно наше сиромаштво. И нада је наша бескрајна; љубав широка, без граница. И вино наше дивно мирише; вино наше опија брзо, лако, слатко, помамно, привлачно. А вино је наше јефтино, и руке су наше јефтине; јефтин је живот наш, и све је наше јефтино. Руке наше, златне су руке наше, — за злато не знају. Негде далеко, далеко, за другог га копају. Уморне, жуте, жуљаве, знојаве; бришу чела знојава. А чела наша брзо се и прерано борају ...

Чаробне ноћи су наше, дивна су јутра наша. А ми их тужно доживљавамо. Живахна су деца наша, кб сунчани дани, несташна кб јагњад. И лепе су девојке наше, као воде пролетње. Све закратко, све замало. Све прерано презрије, све зарана увене, све још младо остари. Све је у нас рано, рани је но обично. И пролеће још у зиму, и лето пре лета, и јесен пре јесени, и зима још за јесени. Младост пре младости, старост пре старости —, и смрт пре времена. Свршетак још пре правога почетка! Нитко пре, нико чешће, брже и лакше, не умире од човека нашега. И нигде оволико цркава, капела, крстова, и гробова, колико овде. Баш као да нам се не живи! А очи су наше озарене надом, жељне живота као једро ветра... Очи наше, очи су наше веселе и живе, дубоке. А очи су наше и

упале, замишљене, затворене у се као шкољке, склопљене и тешке као капци уморни ...

343