Nova Evropa

Jedini svjedoci o tom, kakav је život do nedavna vladao Rilom i Pirinom, ostaće nazivi pojedinih mjesta, istaknute glavice i vrhovi, što su služile nekad stočarima da se snadju u otvorenu kraju, postaće sad omiljenim izletištima, pa će turska Musala, Eltepe, Belmeken, Manču-Čal, vlaška Keči-Čukur, Kutelo, Vasilaki, i još starija imena Pirin, Maljovica, Valjevica, Korija, govoriti o tom koje su sve etničke bujice prešle preko njih, da se konačno posve nejasnog porijekla nazivi Rila, Rodope, Mangr, i druga, ne izgube u maglama davne prošlosti, Ali će ova imena tonuti u sve jačem valu poslovenjenja, i novih naziva što ih danas Bugari svjesno unose u svoje planine, Nestaće starih imena mnogih vrhova, površi, prijesla i razvršja, mnoših voda i točila, zelenih lastava, proplanaka, i livada, svih onih mjesta tako važnih nekad u životu planinca stočara, a nezamjetnih civilizovanu došljaku putniku, nestaće ih, izgubiće se, ili će zaostati tek u tragovima kojih će zagonetku onda nauka nastojati da odgonetne, te da tako rješava pitanja istorijskih praznin4,

Dr. Branimir Gušić.

Русија и Бугарска пре педесет година.

Средином Осамдесетих Година прошлога века, Бугарска је пролазила кроз цео низ тешких и судбоносних криза. Након Т. 38. »пловдивског« државног удара (1885), за којим су следовали уједињење Кнежевине Бугарске и провинције Источне Румелије, те Српско-бугарски Рат, руска царска Влада, а и лично сам цар Александар Ш, беху се потпуно разочарали у кнезу Александру Батенбергу, штавише помагали су својски његове противнике, па чак и заверенике; јер је ивелика завера против Батенберга, која га је на крају крајева стала престола, припремана уз учешће руских званичних кругова, После државног удара од 9. августа 1886, дошло је на врховну управу Бугарске Намесништво, под председништвом Стамбулова, будући да се сами извршитељи државног удара, отеравши Кнеза, нису могли одржати, крај све симпатије и тајне помоћи с руске стране; а након разних комбинација и сукоба постао је, и против воље Русије, кнезом Бугарске принц кобуршки Фердинанд. Русија га није признавала кроз дуг низ година, за све време цара Александра Ш. Тек на почетку владавине цара Николе [ дошло је између Русије и Бугарске до нормалних односа, пошто је кнез Фердинанд превео у крило Источно-православне Цркве свога сина, престолонаследника Бориса, првобитно крштена по обре-

363