Nova Evropa

Поред. споменуте оружане акције Грујева и другова, још се јавио Руској Влади и неки Македонац, мајор Паница, с којим су поведени преговори; али мајору Паници, за разлику од бугарске опозиције и руског Министарства Спољних Послова, није много стало било до тога да убије или збаци регенте у Софији, него је хтео дићи устанак у Македонији, да би је отцепио од Турске. За Паничине планове није било симпатија у Петрограду, где су оправдано сматрали да би устанак у Македонији — и то уз помоћ Русије — још више компликовао и онако већ тешку ситуацију, па би могао изазвати и нежељену интервенцију Европе, у првом реду Енглеске; зато су Паницу коначно одбили.

Русија се, наравно, јако интересовала за попуњавање бугарског кнежевског престола. Било је више кандидата, немачких принчева из различитих кућа; а спомињали су се још и кнез Арсен Карађорђевић, и руски официр, кнез Мингрелски. Изгледа да је овај последњи био најпожељнији кандидат за Русију. Мислило се и на евентуалну руску окупацију, те на постављање у Софији Царског Намесника; али су сви преговори и све комбинације прекинути у лето 1887, прво избором, а онда и доласком у Софију за Кнеза, аустроугарског официра Фердинанда принца Саксен-Кобург-Готског, по мајци унука француског краља Луја Филипа. Русија није одобрила тај избор, а нису ни друге неке Силе. У Петрограду су сматрали Фердинанда за узурпатора и његову владу за незакониту, па су према томе одлучили да га што пре и пошто-пото »уклоне« из Бугарске. Овим закључком и гледиштем петроградске Владе могу да се објасне управо невероватни догађаји који су следили. Већ 22. августа, директор азијатског департмана Зиновјев телеграфира Посланику у Букурешту: »Царска Влада је коначно одлучила да Принца Кобуршког сматра узурпатором, који стоји ван сваког закона. Зато се ни акције уперене лично противу Кобурга, са смером да би се он уклонио из Бугарске, не могу узети као акције које заслужују осуду и казну. Саопштавајући о овом коначном решењу Царске Владе, молим Вас да изволите помоћи лицима која заслужују поверење а која су изјавила да хоће активно суделовати при удаљавању принца Кобурга из Бугарске.«

Усред те акције, која је поведена с великом енергијом, пада и мисија једног од виших чиновника Азијатског Департмана, касније тако познатог руског дипломате, а тада тек колешког саветника Николе Хартвига. Хартвиг је имао да прокрстари Балканско Полуострво, па је био у Београду, да обезбеди залеђе бугарској опозицијоној емиграцији, свуда проучавајући ситуацију и умирујући бугарске опозицијонаре, који су се били међусобом позавадили. У једној од својих

371