Nova Evropa
даје невјеројатно велике бенефиције томе капиталу, те стварно, мјесто да се — према доктрини —- сав велики капитал, као и сав велепосјед, »нацијонализира«, дешава се обратно: тешки капитал је »нацијонализирао« постојећи фашистички и комунистички режим.
Да бисмо били начисто са политичким стањем које нам ови аутократски режими нуде, морамо се обратити историји и тражити од ње одговор. Познато је, да је златно доба старе Јеладе и старога Рима — доба велике демократије. Ученог државника Темистокла, оличено-поштеног патријоту Аристида, скромнога Кимона, бујну частољубивост Алкибијада, реалност оратора Перикла, и суревњиво родољубље великог говорника и политичара Демостена, дала је грчка демократија. Живећи у слободи и радећи слободно, они су демократију изградили, а тиме и стару грчку културу на којој почива данашња европска цивилизација. У њихово је доба стара Јелада била најкултурнија, најбогатија, и најсилнија држава на свијету. Све док се није јавила диктатура, у личности Александра Великог, који је згазио слободу и са њом демократију; и тако је падом демократије пала и славна Јелада. Готово исти случај имамо у старом Риму: карактер и мудрост Марка Катона, благородност Тиберија Граха, довитљивост Гаја Марија, дипломатија и енергија Корнелија Суле, и славно ораторство великога Цицерона, — све се то развило у демократском Риму; сви су се они борили за слободу, за њу били гоњени и убијани. Али се почео јављати фашизам, у ликовима разних Катилина, истискујући мало помало демократију, те разбијајући велико Царство на два дијела и — касније — на двије вјере, да га послије баци у наручје теократског фашизма, који је био кадар да чак и визије Дантеова »Пакла« оживотвори и примијени их на своје противнике. Идући сјајни перијод демократије у Европи донио је онај јула 1789 године, који је феудалне угњетаче потјерао из Француске, а по Европи пронио крилатицу: слобода, братство, и једнакост; отада су ауторитативни режими почели губити свој углед и своју моћ. Па када је касније један од тројице конзула, Наполеон |, прогласио себе императором, онда је он са тим новим режимом сурвао земљу у пропаст. Јер је доба диктатуре и насиља било и прошло.
Имамо неколико историјских примјера и из новијег времена. Ауторитативни режими у Њемачкој, Аустроугарској, Русији, и Турској, запалили су свијет у релативно кратком раздобљу, и сами су први сагорјели у тој ватри. У Свјетскоме Рату су, на наше очи, највећи успјех получили, и побједу однијели, слободни демократски народи.
378
о