Nova Evropa

То би дакле био кратак али крепак и стваран одговор историје на од нас постављено питање. А кад мало помније промотримо данашњи фашизам, који је свуд у свијету једнак, увјерићемо се да тај режим не почива на дубљој основи, већ да се око њега окупљају већином људи без знања и без професије, они који су због неспособности остали без правога посла, те они који не умију мислити и воле да то други за њих раде. Наравно, овај »башибозук«, који сачињава фашистичку војску, није склон правоме родољубљу, зато што код њега није развијен осјећај; он само врши наређење, али увијек условно, уз неку награду, чиме подржава велико легло корупције. Он не зна контролирати ничији рад у државној управи, па га се то и не тиче: кад је сит и опскрбљен, он у својој јединки гледа благостање своје земље. На овај начин капитал постаје стварни ауторитет и господар земље, и никад фашистичке земље нијесу имале већи број тешких милијунаша него што их имају данас. То је, прије свега, зато што у тим земљама није било никад мање слободе него данас, а без слободе нема једнакости, без једнакости нема правде, без правде нема благостања.

Ни комунизам није нова појава. Он се јавља још код библијских пророка. Сам Христ, својом науком, проповиједао је најрадикалнији социјализам. Велики црквени филозофи: Св. Августин, Тома Аквински, Јан Хус, Савонарола, Тома Кампанела, били су велики социјални екстремисти. Ипак, комунистичку доктрину као такву први је поставио Карло Маркс. У повијести, можемо наћи више случајева, да је појединим земљама управљао комунистички режим. Понајснажније дошао је до изражаја колективизам, како је познато, у старој Шпарти; тај узорни режим старе Шпарте инспирисао је великог енглеског филозофа-правника Тому Мора да напише своје чувено дјело »Утопија«, у којој влада савршен ред: нема ту биједе, нема сиротиње ни богаташа, нема лопова ни полиције ни судова, — све је најбоље, а између најбољих изабрани су опет најбољи да управљају великим отоком, који Мор назива »Утопијом«.

Комунизам, као противност фашизму, доводи на власт пролетеријат. И он »нацијонализира« богатства, рушећи »старо« и градећи »ново«; а нови свијет гради и нову културу. Рушећи старе споменике по градовима Царске Русије, Љењин је, на хиљаде протеста из иностранства, одговарао: »И мени је жао шта ово рушим, али морам; ако не порушим старо, не могу подићи ново«. Дакле, вјерност доктрини: »Било нам мило или не«, каже Гуљелмо Фереро, »морамо признати да данас постоји једна једина доктринарна држава на свијету, а та је Совјетска Русија«...

379