Nova Evropa

te u istom napisu jasno ističe i to, da »nije dovoljno da jedna vlada bude zakonita pa da bude dobra«, ali, kad jedna vlada prihvati načelo demokratije, ta vlada mora da dozvoli i u praksi slobodno i pravilno funkcijonisanje demokratskog režima, ako neće da upadne u fatalnu kontradikciju sama sa sobom, Ferere tu vrlo jasno kaže: »Može da se voli ili prezire demokratsko načelo, ali ne može da se učini da ono dejstvuje naopako {a rebours), te da se, u isti mah, traži čak da bude u mogućnosti da učini legitimnom vlast i kad funkcijoniše naopako...« Uostalom, i G. Lederer, u svojim zaključcima protivu inicijative dve velike evropske demokratije o nemešanju u unutrašnje odnose Španije, dolazi do istog zaključka do kojega i Ferero, koji je osudio i sa demokratskog stanovišta postupak Velike Britanije i Francuske, ističući uvek otvoreno, da je pozicija zakonite vlade u odnosu prema inostranstvu samo »apsolutna«. On je baš bio prvi koji je i uočio tu kontradikciju velikih zapadnih demokratija, i koji Ju je demaskirao. A jasno je, da istoričar kakav je Ferero nije mogao a da ovo ne uoči, kao što ne bi nikada mogao da ustvrdi, da nije postojalo legitimnih vlada i pre nego što su postojale demokratske vlade. -

Ko, medjutim, prati pisanje Guljelma Ferera u poslednje vreme, i svu tešku zabrinutost njegove misli, taj zna da on usredotočuje danas svu svoju pažnju isključivo na pitanje načela zakonite vlasti ı granice sile. Ponajbolji primer za ovo su i njegove nove knjige: »Nove rimske povesti« (Pariz, 1936), te »Avanture — Bonaparte en Italie — 1796—1797« (Pariz, 1936), u kojoj ulazi u same osnove pitanja zakonitosti jedne vlade i granicia njene sile.

U Revoluciji, ı u talijanskoj kampanji Bonaparte (koju on zove »italijanskom avaniurom od 1796 do 1797«), vidi Ferero izvor i početak velikog evropskog kaosa, kada je Evropa počela da gubi tačan pojam o načelu zakonite vlasti ı granicama sile: »Propast monarhičke legalnosti (1789), prazninu koju ona stvara u Francuskoj, izaziva stanje nemira i zebnje, koju spoljašnji rat preobražava naposletku u velik kolektivni strah«. A u Вопаpartinoj italijanskoj avanturi vidi se već jasno otkud gde potiče etički, politički, i socijalni kaos, u kome danas grca Evropa. Francuska Revolucija, i za njom Bonaparta u Italiji, i docnije sa državnim udarom u samoj Francuskoj i drugde u Evropi, oborili su autoritet legitimne monarhične vlasti, usled čega i iz čega je Evropa jurnula stramputicom jedne velike avanture, koja — sa prekidom od 1814 do 1914, dakle za celo jedno stoleće, — nije još završena, Potrebno je pročitati i proučiti ovu dramatsku istoriju onoga što se odigralo u ciglo Jednogodišnjem razmaku od 1796 do 1797 u tragičnom iskustvu Italije, u rušenju Venecije, pa da se uoče sve kobne posledice od kojih još i danas

396