Nova Evropa

ne sme da ga boli, a boli ga... Naš vek je vek parlamentarizma, fašizma, nacizma, boljševizma, socijalizma, papizma, anarhizma, etatizma, solidarizma, sindikalizma, i koječega drugog. A sve to nismo stvarali mi — to je delo otaca i dedova naših. Mi samo to sve vidimo, sve osećamo, — ne zatvaramo oči pred stvarnošću; a videćemo još šta ćemo od sveša toda zadržati i kojemu ćemo se carstvu privoleti, Ovaki kakvi smo, proizvod smo društva, društvena potreba, »istorijska nužnost«. Stoga nemamo ni iluzija o dođadjajima koji predstoje, o svemu što ima da dodje, da nastane. Jer za sve to nismo mi krivi, Sugestivnu moć na nas vrši jedino život, i mi na nj. Nismo svi isti, ni isto, ı ne mislimo isto. Ne radimo jednako, ni zajedno; čak se i borimo medjusobno. Ali to nije sukob dveju generacija, već sukob dvaju svetova.

Bura je u vazduhu, pred nama. Osećamo je, slutimo je, Bez dvojbe, bliži nam se vijavica; i mi smo u.njoj. Ne uspevamo da осепшто пјепи зпаби, да izmerimo njenu brzinu, Može i nas u njoj nestati, može i nas da ponese, uništi, proguta zauvek. Da li smo mi taj završni naraštaj ove epohe, i početak nove? I da li je ovo uopšte razmedja epoh4? Da li su nama namenjena lepša, bolja, novija vremena? Ili će ona doći tek iza nas, posle nas, bez nas! To su magla, nčjasnost, neodredjenost onoga što ima da dodje, i to nas muči; ali nas ne sprečava i ne zadržava u našem trku za životom. Sve je mutno, — konture života našeg još ne zapažamo, nejasne su, možda tek u zametku. Ali plodovi rada generacije naše pokazaće se, pa ma to bilo i posle nas, Hrlimo napred, bez odmora, bez prestanka, bez umora. Čitav vek, celi nov Život leži u nama. U našem oku blista, Sori jedan novi svet, — lep kao sunce, Jak kao stena. I čeka nove ljude, nove oblike, novu istoriju, — svoj preporodjaj. Mi smo najpozvaniji да to izvršimo. Kada svi programi, primenjeni, postaju laž, mladost jedina ostaje kao nepatvorena istina, kao stvarnost, kao nada.

Mi smo os na svetskome točku. Mi smo nova, mlada бепеTacija, nove, mlade Evrope. Ritam našeg srca, našeg živola, našeg veka, užurban je, grozničav; u uzrujanom smo stanju. To je karakteristično za svako radjanje, za svako stvaranje novo8a. Naš nemir, naša želja i volja za stvaranjem, napredovanjem, sredjivanjem, u nama su još nesredjeni, nedozreli, — to је бгоznica rada! I svi ti društveni kao i književni pokreti razlikuje se medjusobom, ali je svima poreklo isto, — svi znače alirmaciju potrebe za novim, Sve je to traženje nečeg novog, sve je 10 protest na staro; nezadovoljstvo s onim što imamo, što postoji. To je izražaj mladosti, pokret snage, osećanje potrebe za promenom, Nemir je u osećanju potrebe da se maknemo, a ona je majka napretka. Micanje je konstruktivno ı korisno, i svi ga osećaju, shvataju, tumače, i žele, na Svoj način. Preobražaji su u nama neodoljivi, silni; osećamo ih u čitavom svom biću, Ovo je

4