Nova Evropa
ове Пушкинове Прославе, која се с толиком грандијозношћу одвија пред нашим очима — о чему сведоче сви светски листови, па међу њима и овај број »Нове Европе« —, него: да је то стварност, те да треба напокон да је уочимо и да пропуштено надокнадимо. Јер, ми остадосмо последњи, иако је требало да будемо први, будући да смо ми можда били најпозванији да узмемо учешћа у решавању судбине руског народа након Светског Рата, те да као посредници између завађене руске браће, и између Русије и остале Европе, допринесемо смиривању духова и сарадњи Словена на припремању мира и код куће и у Русији и у Европи.
Никоме не споримо право, да се опредељује на коју страну хоће у погледу политичких режима који данас владају и код нас и по другим земљама Европе и света. Поготово разумемо руске емигранте кад с огорчењем говоре « пишу о терору бољшевика, пратећи пажљиво кризу комунизма и прижељкујући распадање Совјета; исто као што се не чудимо ни увереним комунистима, да узбуђени посматрају ток ствари у Русији и ван ње, почевши од ортодоксних марксиста који — са Троцким — гледају у данашњим властодршцима Русије издајнике Револуције и комунизма, па преко Андре Жида и других добронамерних или донкихотских луталица из Западне Европе, све до присташа и симпатизера Совјета, који у Стаљину још увек виде спасиоца препорођене Русије и напаћеног човечанства. Ми лично, нити се одушевљавамо методама ГПУ и праворецима московских процеса, које с грозом пратимо, питајући се: чему води то убијање у маси првака и идеолога Револуције и најближих сарадника »друга« Стаљина; нити желимо да се упуштамо у дискусију о Совјетској Русији с нашим руским емигрантима — чак ни кад су најлибералнији —, будући да им недостаје могућност да објективно суде о овим стварима; а још се понајмање слажемо с нашим буржујским и бирократским антибољшевицима, који свуда и у свему њуше и виде баука комунизма, и који су готови да осумњиче и осуде десет праведника да би »ухватили« и »казнили« једног комунисту! Али, не ради нам се о личним уверењима и поступцима: свако нека исповеда што воли и помаже кога хоће; ради се о много важнијој и крупнијој ствари, која нам је свима подједнако на срцу: ради се о нашем великом словенском брату, оРусији, која — како видимо и из једнодушности прослављања Пушкина — постоји и данас као и раније, и као што ће и даље .постојати, у свој својој величини, и за бољшевике и за емигранте, и за Словене све и свуда, и за цео свет. И срећа наша што постоји, јер — шта бисмо ми без Русије» — Дај да се мало замислимо, па да покушамо одговорити на ово питање, пошто претходно бацимо поглед, не на унутарње свађе између
50
O
ова
==