Nova Evropa
· самих Руса — левих и десних, у Русији и ван њених граница,
— него на положај Русије у данашњој Европи, на њене спољне односе и на држање других држава према њој, будући да све то, као што је очигледно, има непосредне везе и с нама, и тиче се — на крају крајева — и наше коже.
Никоме, ко ма и издалека прати данас светску политику, није више тајна, да су на осовини Берлин-Рим, која начелно представља фашистичко-нацијоналистичку револуцију, словенске државе источно од Немачке, с Русијом на челу, одвојене од западних демократија, одређене практично да падну под удар навале која се има извести у ближој или даљој будућности, по напред утаначену плану, а по рецепту који је дао у књизи »Моја борба« Вођ Трећега Рајха. Ми који познајемо и ценимо Немце и Немачку, нисмо ни за часак у недоумици, да ли ће сарадници и помоћници Вођа и њихова организована дружина, хтети и моћи да израде и дотерају до краја ту скицу програма, и да га почну приводити у дело. У ствари, они то већ и чине, припремајући увелико и журно терен (будући да је Чешкословачка прва на ударцу, то се може с поузданошћу сматрати, да су и покушаји минирања Мале Антанте, који су у току и чије одјеке слушамо последњих недеља, део ове акције, која ће — у разним правцима — ићи затим да унесе забуну и раздор међу савезнике, и раздвоји их по могућности у мање групе, или изолује). Када ће, и да ли ће уопће, ова акција успети, то зависи од мудрости и осећања одговорности водећих политичара народа и земаља који долазе у обзир. Тешко је замислити да би се међу њима нашло тупоглаваца или себичњака, који би се дали навести на херостратске кораке кршења с муком стеченога и везанога пријатељства и савезништва; али постоји, по нашем мишљењу, друга једна опасност, која нас овде занима баш у вези са Совјетском Русијом. То је онај баук комунизма који смо напред споменули, а који и многи искусни и опрезни политичари виде или слуте у свакоме куту, те који их често опседа у толикој мери да би могли примити савез по сваку цену и са сваким ко се само изјави спреман да се бори противу тога заједничког противника. Нисмо никад симпатизирали с комунизмом, ни у којем виду; нити потцењујемо опасности и незгоде које би могле, и данас још, с те стране настати за унутрашњи мир и поредак у разним земљама. Ипак допуштамо себи да политичарима, и надлежним чиниоцима, и нашим и савезничким, којима страх од комунизма не да мирно спавати, а који имају да решавају крупне проблеме спољне политике у Средњој и Источној Европи, скренемо у том погледу пажњу на неке идеолошке моменте, поглавито у вези са Русијом, под утисцима и одјецима Пушкинове Прославе.
51