Nova Evropa

U— 1

пећ Ио

А А а а У 4 AC A КЛ Бе

трашњи рат Европе биће стварно последњи покушај етатизма, да убије свако достојанство човека, сваки осећај људскога у појединцу, те да издигне изнад свега арбитрарност једне филозофије живота која тежи за коначном деперсонализацијом и за убијством људскога у човеку. Више од половине овог малог европског рта претворило се у каземате мрава и термита, у којима свако достојанство личности и човека ишчезава пред категоричким императивом свеобухватног етатистичког тоталитаризма. Између Совјетске Русије, Италије, и Немачке, под овим углом посматрања, нема суштаствене разлике. А уз заробљеног човека, у највећем делу европског континента, влада — код великих западних демократија — депресија, жеља за изоловањем, и пре свега бежање и избегавање сваке одговорности пред судбоносним развојем догађаја, док се у исто доба код малих народа осећа потпуна превласт духа неутралности и локално-нацијоналних обзира. То је агонија слободе, коју је тако сјајно уочио Жозеф-Бартелеми (»Кеуџе де Рагла« од 1. фебруара 1937) истакнувши, да се пред очима генерације која наступа слобода претворила у стар и отрцан клише, који личи на застарелост полке, валцера, и кринолина... У слободи, каже он даље, младост данашњице види знакове склерозе, стерилне и немоћне резигнације, па — у носталгичном одушевљењу за несталом и сурваном мистиком слободе — гласно изјављује, да би понекад најрадије ускликнуо попут Флокеа; »Живела слобода, господине!«...

Али најдубље у суштину ове европске кризе утонула је трагична судбина Шпаније, која не представља само једну крваву фазу милитантног етатизма у његовој навали за угушењем слободе, већ и нов ударац на индивидуалну свест сваког европског човека. Идејна и метафизичка подвојеност, коју је рат у Шпанији изазвао свагде у Европи, поцепала је дефинитивно европску целину. То је необично снажно и потресно осетио и млади шпански писац Хозе Бергамин (уредник католичког часописа »Сгтиг у Кауа«, који је ових дана изишао под насловом »Нога де Еграћа« у Валенцији), који је проблем европске драме, у сукобу што раздире европску душу, објаснио комплексом неодређености и неодлучности. Два типа карактеришу, према његову поређењу, данашњу европску духовну и политичку елиту, а то су: вечне инкарнације Пилата и Хамлет а, испред којих стоји сама, осамљена, висока и узвишена у своме болу дубоког и тешког ћутања, истина Христа, — истина шпанског народа, који у ставу напуштеног Христа очекује победу своје вере, својих идеала, и својих начела. Европа, западна демократска Европа, посматра ову борбу шпанског народа пилатски неодлучно и хамлетовски неодређено. — »Међународна буржоазија« —

117