Nova Evropa

koje su oni ovom prilikom primenili, mislio bi čovek da naša domaća dramska literatura sve vrvi Šekspirima, Šilerima, Ibzenima, kojima ovakav dramatičar-diletant, kao što je gospodja Kunjina, nije dostojan da odreši ni remena s obuće! A mi svi dobro znamo, da su na istoj toj našoj današnjoj pozornici vrhunci: Nušić, Begović, Pecija-Petrović .,. Savest naših dramskih kritičara, inače tako pristupačna obzirima kad su u pitanju domaći dramski autori, odjedared je postala osetljiva kao lakmusova hartija, i oni baciše anatemu na prigodni prvenac jedne žene-dramaftičarke, koja kao pisac ne zaostaje mnogo za boljim imenima naše savremene književne stvarnosti, Pritom, dok su jedni preterivali u kritičnosti i suverenoj indignaciji, drugi su se spuštali do jeftinih i neukusnih šala i ispada; i jedno i drušo pokazuje, koliko naša dramska kritika nema još autokritike, koju tako gdoropadno traži od pisca i od Kazališne Uprave, te kako ni sama nije iznad naše savremene dramske produkcije.

Gospodja Kunjina-Aleksander nije zaslužila ovakav doček, pri svom prvom nastupu u Kazalištu, od strane većine zagrebačkih kritičarskih drugova. Jer, ako je početnik u drami, ona nije početnik na književnom polju. I neuzimajući u obzir ono što je pisala na ruskom jeziku, ona je danas jedan od najaktivnijih i najsposobnijih posrednika izmedju naše i ruske osobito novije ruske — književnosti, Spomenućemo ovde samo njen prevod »Dvanaestorice« Aleksandra Bloka, i njene prevode Evgenija Zamjatina, čijim se učenikom i ona smatra, i s kojim je ostala u prisnim vezama sve do njegove smrti, pre nekoliko nedelja. U svako doba orna i voljna da pomogne produbsti naše kulturne veze sa svojom velikom otadžbinom, ona je znatno zadužila u tom pravcu našu knjigu, i poimence zagrebačke književne krugove. Pa je njena »Puškina« trebalo uzeti i s ove strane, — bar dobronamerno.

Imajući sve ovo u vidu, ne uzdržavamo se, nasuprot onome što je iznela naša dnevna štampa, izreći svoje skromno mišljenje: da je »Puškin« gospodje Kunjine-Aleksander, i ovakav kakav je, sa svim svojim organskim slabostima i početničkim nedostacima kao drama, u ovim našim domaćim prilikama, i onako kako je iznesen na pozornicu, ipak uglavnom zadovoljio potrebu momenta, kao prigodna predstava povodom pesnikove Stogo·dišnjice, —!—

Исправак, У прошлом броју »Нове Европе« (од марта), у чланку госпође Камиле Луцерне »Колбенхајер и његов Парацелзус«, поткрала се једна погрешка која квари смисао. На крају чланка (стр. 144), последње речи треба да гласе: »Посадили су дрвце« (а не »драче«).

Уредништво.

176

пр