Nova Evropa

не обратно. Ако грађани почну осјећати уставне прописе као окове, ако их ти прописи гуше и пријете битним интересима и њиховим и државе, онда ваља те прописе што прије измијенити, јер се не може дозволити да прописи униште оне ради којих су донесени. Шупља је фраза, и доказ несхватања и неозбиљности, кад се говори о апсолутној светости Устава. Много је оправданије, озбиљније, и дозволићемо себи толико злоупотребљену ријеч — патријотскије, говорити о светости интереса грађана, који смију бити јединим критеријем и јединим разлогом за постојање Устава онакова какав јест. Устав је толико добар, толико свет, толико поштовања вриједан, колико његов стварни утицај на грађане показује да он њихове интересе поштује, да их унапређује и да их чини ваљанима. Из ових узрока, готово да и нема устава који не би предвиђао своју еволуцију, и начин на који би могао бити измјењиван. Предвиђајући тај начин, он спасава сама себе од уништења а државу од удара и револуције. Преслаб да се опре развоју, он више воли да му се прилагоди него да га овај смрви: он се подвргава сили која му помаже да нађе тодиз муепс!, да би избјегао насиљу с којим више не би био могућ компромис.

Као што смо рекли, развој државе не даје се у свему предвидјети и унапријед одредити. Ади, у демократској држави, њега је ипак лакше предвидјети и одредити, јер она својом слободом мисли — а то ће рећи говора, штампе, и удруживања, — даје максималну могућност да што више оштрих очију и бистрих умова судјелује на томе раду предвиђања и предусретања. Зато, у демократској држави, дискусија о измјенама Устава даје уједно и јаке гаранције за успјех такве дискусије, а то ће рећи и за успјех саме измјене. Дакако да у демократској држави никоме не може пасти на ум, да иницијаторе оваке дискусије прогласи дефетистима, или предлагаче измјена велеиздајницима! Напротив, таква дискусија и предлози могу се сматрати само доказом правог и искреног патријотизма, доказом бриге појединаца или група за добро и спас осталих грађана и читаве државе. Иницијатори и предлагачи измјена спречавају баш оно за чим иду прави велеиздајници: расап државе и упропаштавање грађана и њихових оправданих интереса.

И Устав Краљевине Југославије (од 3. септембра 1931) предвиђа могућност његових измјена. Краљ, који је сам прописао и прогласио Устав, није искључиво себи придржао право измјене Устава, већ је у томе учинио Народно Пред“ ставништво равноправним себи. Наиме, по члану 115. Устава, иницијативу за измјене у Уставу може дати како Краљ тако и Народно Представништво, и то независно један од дру-

218 _

а