Nova Evropa

а

аутор изнео максималне захтеве Ватикана у часу преговора, с намером да истакне успех талијанске дипломације, постигнут Латеранским Уговорима.

Иначе, методи и циљеви ватиканске допломације, при склапању конкордата, нису за лајике никаква тајна. О њима отворено пишу ауторитативни представници католичке публицистике. Циљ је наиме ватиканске дипломације, да општи црквени (канонски) законик озакоњењем што више распростре на територије појединих држава, уколико се односи на црквену организацију и морални живот католика. Ово озакоњење може Црква постићи само признањем принципа канонског права од стране Државе, и то преко јавног државног права. Ту дакле настаје тешки задатак, да се оба права доведу у склад у извесним погледима. Конкордат, у ствари, поставља границе компромиса између оба права.

Без обзира на специјалне прилике у нашој земљи — које могу да карактеришу унутрашња и спољна ситуација, те концесије које је држава већ дала другим вероисповестима, — можемо рећи, да се је Света Столица налазила у јакој позицији према нашим преговарачима, и то поглавито с обзиром на велике уступке које су јој раније дале друге државе, а и услед новог схватања тог проблема у свету. Само за време владања Папе Пија ХЉ Света Столица успела је да склопи једанаест конкордата, који су за њу сви били повољни. Познати католички публицист језујит Делабријер (Ре Та Вилете) тврди, да је Светој Столици после Рата пошло за руком да у конкордатима постигне концесије које су се раније чиниле неостварљивима. Било је нарочито у интересу младих држава — које су никле из европског преврата 1918, или које су затекле на својој повећаној територији већи број католика, — да себи осигурају унутрашњу консолидацију у пуном верском миру. Због тога је већина тих држава, без обзира на културни правац вођа, сматрала као политичку потребу да обнови односе са Ватиканом и да их утаначи путем конкордата.

Познато је, даље, да су нарочито ауторитативни режими настојали да уреде односе са Католичком Црквом, било из различитог схватања, било услед хладних политичких ра-. чуна, да би утврдили свој положај. Католичка Црква је овакве повољне прилике искористила, па је склапањем низа повољних конкордата створила преседане за будуће преговоре.

Али, постоји баш у југословенској историји конкордат који има углавном све карактеристике послератних конкордата, те који се од стране католичких писаца наводи као докуменат новог схватања односа између Цркве и Државе. То је конкордат између Краљевине Србије и Ватикана, који су потписали у Риму (24, јуна 1914) министар Веснић и кар-

263