Nova Evropa

do kraja po obredu otpojala sveta liturgija, osobito u Vojvodini — kad bi gostovali sveštenici s one strane Dunava i Save! ... I baš Srbi Vojvodjani, ponajbolji i najcrkveniji pojci i pravoslavci medju Jugoslovenima, danas se eto ponajmanje uzrujavaju i nerviraju pred »opasnostima« koje tobože prete pravoslavlju iz pojedinih paragral& projektovanoga sporazuma izmedju naše države i Vatikana! Zar nije već to dovoljno jasan znak, da bi trebalo s rezervom primati razloge koji se ističu protivu Nacrta Konkordata, pa iza njih tražiti druše motive, Кој možda s verskim osećajima i duhovnim potrebama pravoslavnog žiteljstva Jugoslavije imaju vrlo malo što zajedničko? ..,.

U svakom slučaju, zar nije čudno da lajici ı narodne mase ulaze u raspravljanje i raščlanavanje jednog medjunarodnog чбоога, Кој su stručnjaci i političari proverili i overili, u jednoj zemlji gde je već osnovni zakon, Ustav, pri samom stvaranju države, donesen bez učešća jednog velikog dela — i to, slučajno, baš katoličkoš — naroda; gde je onda, kasnije, i po drugi put proglašen Ustav bez saradnje naroda i narodnih poslanik4; gde je, uopšte, »izraz narodne volje« još uvek muzika neke daleke budućnosti! Tu se sad odjednom pod lupu stavljaju članovi i reči jedno8 medjunarodnog verskog učovora — pošto su svi drugi verski ugovori načinjeni i primljeni ćutke i bez znanja naroda, pa ni stručnjak4, — i pronalaze se na njemu mrlje koje zamračuju ceo politički horizont, i spoljni i unutarnji! „,.. Kogod ovo posmatra mirnim okom i nezamućenim pogledom, ne može a da ne uoči da tu nisu »čista posla«, da tu ne mogu biti posredi verski razlozi i interesi Crkve, Tu je očigledno posredi, ili bolje pozadi, politika, čista profesijonalna politika.

Znamo dobro, bilo je vremen& kada su pravoslavni sveštenici s krstom u ruci predvodili narod žedan slobode a sit nasilja, učestvujući živo i u političkim borbama svoje pastve, Neka je slava Hadzi-Djeri i Hadzi-Ruvimu, i svim njihovim drugovima u mantiji i braći u Hristu koji su pali na polju časti, »za krst časni i slobodu zlatnu«! Ali, kroz svih ovih osamnaest posleratnih godinA4, da li je ı jedan pravoslavni prvosveštenik ili ugledni sveštenik digao svoj glas, ili se pobunio, protivu režima ili protivu kojeg Predsednika Vlade, u odbranu narodnih prava, ili se solidarisao. sa svojim parohijanima kad je ovima bivalo teško te kad su ulagali žalbe i proteste? Ili možda nije bilo nepravde i nasilja za sve Ovo vreme u ovoj državi? — Žar se nije hapsilo pravednike na hiljade, zar nisu padale mrtve glave »od dušmanske žandarske ruke«, zar nismo doživeli i preživeli Jeftića i Peru Živkovića, a da pravoslavni crkveni oci nisu ni glasa od sebe pustili a kamo li prolili suzu hrišćanske samilosti! I sad treba da verujemo na reč ocu Nikolaju, da je baš ovo »najtragičniji čas u našoj istoriji od Rata pa dosada«, i treba da slušamo zvona kako na

289