Nova Evropa

„Мостар и Херцеговина" Професорског Друштва,

( Херцеговини треба стално писати, јер над овом нашом покрајином још увијек зија авет привредне пасивности. Срамота је свију нас, да је глад сталан гост у домовима наших Херцеговаца, и да се у нашој нацијоналној држави из године у годину скупим кукурузом засићују празни желуци херцеговачке дјеце, да и не говоримо о свему другом што — попут бича круте судбине — даномице бије сељака земље Херцегове. Већ због тога смо са весељем примили к знању намјеру Југословенског Професорског Друштва, да пригодом свог овогодишњег скупа у Мостару изда информативну књигу о Херцеговини, очекујући да ће овај наш интелектуални сталеж знати да прстом упре на све оно што је најважније у животу ове наше поносне а сиромашне покрајине, поготово каду млађој генерацији професора има тако много рођених под сељачким кровом и одњиханих у оскудици и бригама сељачког живота. Очекивали смо од наставника наших средњих школа, који и сами воде круту борбу с данашњицом, да ће знати проблеме херцеговачког села схватити актуелно, биолошки, без натрухе дојучерашње романтике. Али смо сеу надању преварили. У књизи »Мостар и Херцеговина« посвећено је актуелним економским, здравственим, и осталим биолошким питањима херцеговачког села, само 53 од 220 страница; а и тај мањи дио у књизи некако је забачен, сакривен, као уметнут тек успут. Све је остало више-мање историјског садржаја, причање проткано нацијоналном романтиком и покрајинским надувавањем чињеница, од којих су многе вазда биле далеко од простога народа. Листајући тако овом књигом, човјек стиче дојам, да су повијест ове земље стварали, и да је и данас стварају, једино мостарски грађани, иако »од свега другог људског« — како вели Дучић на једном мјесту — »у оној земљи беда је увек била најуочљивија«, и »мали је човјек ишао погрбљен својом бригом као срамотом«... Само се због оваког схватања уредништва цијелог овог посла и могло догодити, да је — напримјер — писцу Алилкафићу несумњиво, »да је Џабићев покрет један од значајнијих момената наше новије прошлости«, шта-више да би се и »мало које вријеме могло мјерити с њиме« !... Не мислимо нипошто потцјењивати историју, нити оспоравати критичној науци њено право и њену дужност да испитује прошлост, па да своје резултате даје у јавност; али, уза све добре и корисне прилоге, историјски садржај не би смио да претегне у овакој књизи, у којој би требало да остане довољно простора и довољно пажње и за расправљање питања данашњице. А ако се већ стављају на папир успомене из прошлих времена, онда то ваља учинити отмјено и литерарно, и у исти мах дубоко прожети топлином властитог срца, како је то

296

ен н 5