Nova Evropa

учинио Жакула (»Пре тридесет и девет година«), или бар као Дучић, који својим познатим блиставим пером, интимно а ипак с далекосежним погледом из »широког свијета«, даје лик Алексе Шантића, човјека, пјесника, и народног хероја, иза којега далеко заостаје школско доцирање Ј. Радуловића (»Прво формирање Ал. Шантића и Св. Ћоровића«), који се овдје служи оним начином сухог сецирања личности и рада пјесникова, уобичајеним још увијек у обуци наших средњих школа, начином који у школске младежи гаси сваки интерес за поезију и пјесникове личности.

Од питања актуелних за данашњу Херцеговину — с подручја привреде, данашњег стања основне просвјете, здравства, саобраћаја, — реалнијим је чланцима у овој књизи уступљено мало простора, па и ту као да се аутори клоне јачих израза. Тако је напримјер Др. Дојми раније (у »Новој Европи« и иначе) много исцрпније приказао здравствене прилике у Херцеговини са социјално-медицинског гледишта, док овдје даје тек врло сумаран преглед. Ипак је и овај невелики чланак писан с појачаним пулсом, и аутор прекида с досадашњим обичајем да говори о великим а неизведивим основама, — он свраћа пажњу на двије хитне животне потребе херцеговачког села, а то су: добава здраве воде за пиће, и хигијена стана инасеља.

Уосталом, појава ове и оваке књиге о Херцеговини има ту предност, да ми кроз њу као кроз призму видимо праву слику двогуба живота ове земље: ми видимо како је живот у њој, као можда ни у једној другој од наших покрајина (осим у врло сродној Босни, Далматинској Загори, и Црној Гори) раздвојен у два свијета. Једно је свијет малог грађанства по провинцијским варошицама, гдје је живот релативно лаган, удобан, гдје — како Дучић каже — сви људи имају исте ситне среће и ситне несреће; та је средина у извјесној материјалној равнотежи, која у понеким породицама и прелази скромну границу релације према опћем стању херцеговачког човјека, тако да се развијају и личне амбиције варошке интелигенције. Али, да не дижемо убране завјесе с овог на око сређеног свијета, ни да завирујемо у каљужу у којој се загрижено, партизански, у чаршијским трвењима, подмукло троше снаге ове малограђанске интелигенције, јер о том није обичај да се говори, још мање да се пише. О томе свијету казује ова књига, јер у херцеговачких писаца још тиња стара завист убачена вјештом политиком једне труле царевине, те не виде да ту није било протежирања неких дијелова народних него тек хушкања једних на друге, па се за њих Херцеговина јадна распада још увијек на »десно и лијево од Неретве«. Можда су баш стога позванији да пишу о данашњој Херцеговини — ма што на то рекао Г. Радуловић и

297