Nova Evropa

друга мостарска господа — они који сами не вуку коријен из ове земље, те који нијесу заражени болећивом атмосфером учмалих варошица, него су спремни да руше дојучерашње запреке и да без предрасуда кидају паучину старежи. Они могу слободно да прстом упру и у онај други свијет земље Херцегове: у свијет села и сељака, који пред нама не открива само живот појединаца или неколико породица, него живот безимених, масе, народа. Кад се мало боље загледа у ову страну херцеговачког живота, онда падају лијепе ријечи о смијоним доскорашњим борбама, а искрсава брига о голом животу, о хљебу...

Темељи привреде једне пасивне области, пропадање старог номадског сточарства без одмјене друге нашем времену прикладне привреде, нагло скарштивање негдашње рудине и посве исцрпенога тла, проблем културе духана у хумини и у пољима, питање шуме, саобраћаја, исељивања сувишка популације, сељачког задуживања и зеленаштва; а онда исхрана, питање воде, ендемски сифилис, епидемије пјегавца и осталих болештина, шездесетпостотни помор дојенчади (као у Централној Африци!), горко ухљебије духанским шверцом, и још много, много тога, — све су то питања која мора да се покрену, ако се хоће данас говорити о Херцеговини, питања при којима неком ко позна ову земљу не може а да, како каже Др. Дојми, »крв јаче не проструји жилама«. А у овој књизи, шта налазимо о свему тому» — Прилог В. Гајића »Привреда Херцеговине« доноси, у скучену оквиру, нешто статистичких података; али, зар је довољно да се — напримјер — питању шуме у Херцеговини посвећује свега десетак редака! Или, зар је оно неколико штурих података о земљорадњи и сточарству довољно херцеговачкој интелигенцији и уредништву ове књиге да утиша своју савјест: да је и на ове савремене проблеме ипак скренута нека пажња» Писац уосталом и сам поставља питање: »Да ли тај износ (т. ј. утржак од извоза земљорадничких производа) иде у џепове произвођача, или његов већи дио иде у руке разних посредника »« — али на то не даје одговора... Једини садржајем реалан прилог о привреди, мада врло кратак, штампан је петитом: то је чланак фра Д. Мандића: »Култура духана у Херцеговини«. То су реци искреног народног радника, па се читалац тешко уздржава од примисли, да се аутор овога чланчића свијесно скучио, како не би по питању — које дубоко познаје — казао коју крупнију и горчу, тако горку како то можда не би поднио добар тон ове књиге.

Грехота је, међутим, писати данас начином како то ради Салих Баљић о туризму, у чланку »ЈБепоте Херцеговине туристичка разматрања«. Туризам је доиста једна од оних грана нове привреде од којих Херцеговина треба да очекује

298

O RU