Nova Evropa

стала је опет самосталном поморском државом, како је то и у давнини била, за вријеме народних кнезова и краљева Домагоја, Бранимира, Држислава, Томислава, Крешимира, и Звонимира, и за вријеме њихових поморских војвода, тамо од половине седмог па све до конца једанаестог вијека. Према Константину Порфирогениту, краљ Томислав је, напримјер, располагао са 180 бродова, који се величином, наоружањем, и посадом нијесу разликовали од римског царског бродовља: на тим је бродовима било до 20.000 веслача и бораца; дакле, одиста импозантна сила на мору. А поред оваке, по ондашњим начелима поморске стратегије и тактике организиране армаде, и наша су племена Неретљана, Омишана, и Сењских Ускока, задавала много брига Млечанима, и била страх и трепет пловидбе на Јадрану.

Да није дошло до кобних трзавица у Хрватској Краљевини — у којој су (баш као и у Србији) личне тежње појединих велможа, без обзира на опћи народни просперитет, играле главну улогу, — а које су трзавице касније довеле до уговора са угарским краљем Коломаном, већ да је и даље преовлађивала поморска оријентација краља Томислава, који је био потпуно свјестан тога да се моћ једне поморске државе мора ослањати на море, те да из њега има црпсти сјај, силу, и богатство, како је то онда радила Венеција, не би дошло до постепеног ишчезавања хрватске морнарице, која се је јоши за вријеме Петра Крешимира (краља »Хрватске и Далмације«, који је Јадранско Море са правом звао »нашим морем«) налазила на завидној висини: Да тога није било, поморска би повијест Јадрана друкче изгледала. Међутим, послије уговора с Угарском, премда су им народна права у равноправној заједници била свечано призната, Хрвати су се морали стално борити за Угре, и та је борба искоришћавања и однарођивања била веома тешка, иако су Хрвати у њој својом жилавошћу и упорношћу успијевали и као народ се одхрвали и одржали.

У једном ипак нису успјели; а то је: да њихове већ од давнина очигледне сјајне поморачке врлине дођу до изражаја у самој држави, под владарима туђе крви, будући да су ови били махом превећ континентално оријентирани, а имали и сталних борба да издрже на суху. Тадашњи владари Хрватске користили су се једино не мање сјајним војничким врлинама Далматинаца. и Хрвата уопће, да у небројеним ратовима на копну понесу већи дио терета на својим леђима и прославе своје — туђе — господаре. Тек кад су Хапсбурговци загосподарили Јадраном, те кад су они постепено постајали свјесни користи која долази од мора, тек су се тада Хрватиприморци опет почели прослављавати и на мору, али — наравно — опет поглавито зато да увеличавају сјај и моћ туђинаца. 344