Nova Evropa

Смрт проте Милутина Јакшића.

На Митровдан изјутра умро је у свом родном месту, у Српској Црњи (у Банату), наш стални сарадник и члан Радног Кола »Нове Европе«, прота Милутин Јакшић, из чувене породице Јакшића. Ми ћемо засад само да скренемо пажњу нашим читаоцима на одличне прилоге које је пок. Јакшић дао »Новој Европи« (од године 1925 наовамо), међу којима се истичу својом актуелношћу чланци: »Питање одговорности за Светски Рат и Сарајевски Атентат« (ХП, 118), »Државно јединство и автономије« (ХМ, 172), »Спајање Аустрије с Немачком (питање ,Anschluss -a)« (XVII, 17), »IIpoдор на Исток, у време Светог Саве, и у наше дане« (ХХШ, 71), »Талијански империјализам и Папство« (XXIV, 399). A о човеку и његову раду казаће, у овом часу, неколико речи његов стари друг и пријатељ, Г. Др. Арсен Видак из Велике Кикинде, који је са покојним Милутином Јакшићем и његовим братом Васом био покретач »Српског Гласа«.

Нестало је велике и значајне личности из јавнога живота Војводине. Милутин Јакшић умро је, кратко после навршене 74. године живота, у Српској Црњи, у скромној кући славних црњанских Јакшића, као најстарији синовац Ђуре Јакшића, са којим је имао много сличности и сродних црта, и спољашњих и унутарњих. Умро је како је и живео: тихо и нечујно, готово аскетски, схрван тугом за летос преминулом добром сестром својом Катом.

Живео је скромно, у незавидним материјалним приликама, са 900 динара месечне пензије (као професор предратне Карловачке Богословије), коју му је надлежна црквена власт летос снизила на 700 динара! Није хтео да се жали, јер је ретком филозофском резигнацијом сносио недаће и неправде у животу.

Милутин Јакшић је био велик човек, како умом и духом, тако и карактером, својим чистим и непоколебљивим поштењем. Пуританац од главе до пете, строг и према себи и према другима, свуда а у јавном животу нарочито. Карактерише га — и као човека и као политичара —, да крај свег свог живог темперамента и јакшићевске бујности није волео крајности ни претераности. Екстремизам и фанатизам били су му страни а демагогија мрска (»управо одвратна« вели он сам). Исто тако га карактерише и велика, дубока, толстојевска љубав према народу и сељаку, љубав која је код Јакшића традиција.

Свој глас као јавни радник стекао је својим предратним политичким радом у Војводини. Године 1907 почео је излазити у Вел. Кикинди, под уредништвом Дра. Васе

375