Nova Evropa

коју носи мало премодерно конципирано предворје, коликогод нису ни немирне ни претенцијозне, ипак с тим предворјем не затварају најбоље западну страну цркве и нису сасвим усклађене с повратком у оно старо што се жељело и што се иначе постигло. Практички је то предворје мотивирано потребом да се у цркву не улази директно с улице и жељом да топлина у храму (који сад има централно гријање) остане устаљена; али ће сваки пажљив посматрач на њему одмах прочитати Anno Domini 1937 и сматрати га компромисом коме је било тешко избјећи.

Ни шарени прозори, коликогод неки од њих били технички добро изведени, нису сад више у складу с црквом, која још увијек нема праву расвјету тосканских базилика, неопходно потребну да кипарски и сликарски декоративни елементи бљесну читавим својим сјајем. И Мештровићеве скулптуре и Кљаковићеве фреске много би добиле да је свјетло у цркви једнолично и једнако распоређено, да црвени и плави рефлекси не стварају на њима мрље и комплементарне комбинације боја. Како је загребачка прква Св. Марка једноставна и скромна у својој архитектонској концепцију, како она ни по тлорису, ни по одвојеном торњу, ни по стијенама које управо траже сликарије, није изразито и строго тотска црква у смислу великих француских катедрала, него готизирана старокршћанска базилика и пучка прква, у којој вјерници треба да нађу утјеху осјећајући се као једна велика обитељ, као браћа у фрањевачком смислу, то је њену »рестаурирану« унутрашњост било тешко прилагодити ономе што она јесте и чему треба да служи, а за чиме су ишли садашњи обновитељи; па ће они морати у томе ићи до краја, и у погледу свјетла. На јужном порталу цркве сад су измијењена врата: тиролска псеудо-готска надомјештена су једноставним романским вратима с украсом од чавала који обиљежују масивност. Засад још свјежина њихова дрвета нешто превише одскаче од патине читавог портала с каменим готским (и дјеломично дрвеним барокним) фигурама, али ће и ту вријеме учинити своје и боље ускладити цјелину. Нови лустери дискретни су и неутрални, добри у форми, сретнији у расподјели расвјете, и масивни. Уопће се сватдје избјегавало талмиматеријал, сурогате, шарлатанске илузијонистичке ефекте, шаренило, и немир. Дрвена проповједаоница, која је досада била прислоњена уз један од каменитих ступова, уклоњена је и надомјештена каменитом, која је помакнута до апсиде и смјештена уза зид. Једини јој је украс каменити орао, дјело Ивана Мештровића.