Nova Evropa

Сви смо се тада дали на посао. Објавили смо у бечким и прашким новинама, да се одсад тражења за улаз у нашу земљу, у сврху посјете купалишта и љетовалишта, упућују на адресу загребачког друштва (ради лакшег распознавања назвали смо га »Тошла! Обпсе«), и да свако за 3—4 дана може добити потврду. да је за њега соба резервирана у купалишту које јо одабрао. Ово је важило за сва купалишта и љетовалишта у земљи. Зачудо, конзулати су на те »потврде« без далњега давали визуме. И тако је у љету 1921 године већ прорадио прави »туризам«: у » Тошатв! О се«-у у Загребу писале су се дан и ноћ »потврде«, испрва само за она купалишта и љетовалишта која су још од прије Рата била позната у нашем сусједству, а касније и за многа друга. У то је доба постојао, поред загребачког друштва, још само т. зв. »комесаријат за тујски промет« у Љубљани; а приликом другог конгреса (одржана 1922 у Загребу) основана су још и друштва за промет странаца у Сарајеву, Дубровнику, и Сплиту, док се љубљански комесаријат у међувремену претворио у »Тујско-прометну Звезу«, тако да је године 1923 било већ пет приватних регијоналних друштава, која су имала задатак да раде на унапређењу туризма у земљи. Основан је стога Савез купалишта у Загребу, који је обухватио цијели државни териториј. Нажалост, јавно мнијење је у оно »шиберско« доба с осмјехом на уснама третирало ова друштва, па се тому има приписати што наша пјелокупна државна и народна туристичка грађевина и данас jom има само кров који почива на неутврђеним ступовима, будући да сав досадашњи рад на унапређењу туризма није почивао на солидним темељима, нити је имао законског ослонца, да и не говорим о потребној потпори и правилном схватању на надлежним мјестима.

Надовезујући на историјат о провођењу закључка првог конгреса, треба споменути иницијативу тадашњег Министра Трговине и Индустрије (Дра. Куковеца), чијом је заслугом већ 1921 године образовано и службено тијело за промицање туризма, T. | Одсјек за туризам у томе Министарству (у тртовинском ресору зато, што је тај Министар — као рођени Словенац — једини одмах увидио важност предмета, будући да су планинарство, а и туризам уопће, у Словенији још прије Рата били добро развијени и организирани). Године 1923 издао је тадањи Министар: Саобраћаја (Др. Велизар Јанковић) концесију за продају жељезничких карата у градским биљетарницама заједници

134