Nova Evropa

у постојале још покрајинске владе) оснује једно службено тијело

за унапређење промета странаца; 3) тражење, да се концесија за

продају жељезничких карата, изван станичних благајна. (дакле за путничке уреде), изда само друштвима, или заједници друштава, за промицање промета странаца, а не и приватним лицима; 4) тражење, да се сви објекти који служе смјештају странаца, дакле и сва купалишта, испразне од тамо настањених руских. емиграната и да се приведу својој сврси; и 5) да се ослободе иностранци од тражења посебне »дозволе« за улазак у нашу земљу ради посјета

жупалишта и љетовалишта. Из ових пет најкрупнијих закључака

развила се онда она бујица жеља, предлога, захтјева и сваке врсте »иницијативе«, која данас плави све наше новине, конгресе, конфедерације, и како се све називају они састанци —- »села и трела« — на којима се »расправља« о питањима »туризма«. Како су се »рјешавала« питања уласка иноземаца у нашу земљу године 1920, то може знати само онај који је сједио на врелу, т. ј. коме је пала у дио »срећа« да помогне уклонити постојеће тешкоће. Иноземац, ако је хтио да као турист дође у неко наше купалиште, морао је путем свога конзулата предавати »таксирану« молбу на Министарство Унутрашњих Дјела, и тек кад би добио »решење«, конзулат би му издавао визу. Тај би »поступак« обично трајао по 9 мјесеци. Ту сад треба одмах истаћи, и шризнати, да је тада врата нашем промету странаца отворио

тосподин Жика Лазић, начелник Министарства Унутрашњих

Дјела, ондашњи шеф Одјељења за јавну безбједност. Кад му је скренута пажња, да свака енглеска фунта, унесена у земљу и потрошена за разоноду а без стварне потребе, представља чист добитак за народну привреду, он је без оклијевања запитао шта треба урадити да та фунта уђе у земљу без потешкоћа, уз једино ограничење да се полицији обезбједи могућност контроле иноземацаг Ми смо тада тражили, да »дозволе« за улазак странаца у земљу издаје »Друштво за промет странаца у Загребу«, и — вјеровали или не — са лахкоћом као да смо молили ва једну цигарету, пристао је Г. Лазић и потписао је таково ријешење, с тим, да се свака »дозвола« у дупликату упути полицијској управи оног мјеста које је странац за свој боравак одабрао. Тако је ово за оно вријеме необично крупно питање ријешено у једној »аудијенцији« која није трајала дуже од 15 минута, и са тим ријешењем вратисмо се у Загреб. Кад смо га показали неким мјеродавним људима при Земаљској Влади, они нису вјеровали.

133