Nova Evropa

Место политичког прегледа. Питање изборне реформе у Француској. ·

Будући да се приближује крају засиједање Народне Скупштине у Београду (маја 1939), то се све чешће говори и пише о новим изборима, при чему се чују гласови о намјерама Владе да азборе распише и проведе по новом изборном закону. Тиме постаје актуелно питање изборног реда, па нас почињу интересовати и изборна пракса и изборни проблеми других парламентарних земаља, поготово оних код којих се такођер говори и ради а евентуалној реформи изборног реда. Ту је, на првом мјесту, пријатељска Француска, у којој су трзавице у парламенту постале такорећи свакодневном појавом, тако да се већ и неупућеним читаоцима намеће помисао, да би тим борбама и кризама могао бити узроком баш изборни ред, односно систем на којем он почива. Хоћемо стога овдје да се задржимо мало на садашшњем изборном реду у Француској.

Димензије модерне државе не допуштају потпуну примјену система чисте демократије, јер је непосредно судјеловање цијелога народа у вршењу врховне државне власти данас готово немогуће. Отуда потреба представничког режима, како је то наговијестио већ и Монтескје (Мотевгашеп) (у свом »Езрги Аег 1018). а чију је неопходност напокон признао и највећи поборник непосредне демократије и противник репрезентативног режима, Русб (Јеап Jacques Rousseau). Hyeja правне независности парламента од изборног тијела означује постанак модерног репрезентативног система, док старе репрезентативне режиме карактеризира, поред другога, установа т. зв. »императивног мандата«, трема

којој је сваки заступник од својих бирача (изборника) правно

зависан и овима одговоран. Нећемо се, у оквиру овог приказа, задржавати на подробнијем излагању резултата модерног репрезентативног система, његових предности и његових недостатака. Можемо само рећи, да је Стјуарт Мил мало претјерао кад је рекао, да »идеални тип једне савршене владе не може бити други до репрезентативни«, те да је уважени енглески филозоф — говорећи овдје о савршенству -— имао пред очима тек главну одлику овот система, која је уједно и главно начело демократског начина владавине, а то је: идеја слободе, и принцип: да позитичко представништво мора бити израз народне воље к народног расположења.

147