Nova Evropa

само на Русију и на њој потчињене сусједе« (стр. 742). Ови планови иду много даље од оних Италије, а и ти су били у супротности с начелима Друштва Народа. — Коначно, начело међународне судбености. Оно је крајња, најсавршенија фаза развоја, који иде затим да међународне спорове изузме испод критерија силе, опортунитета и остваривости, како би их подвргла једном једином критерију — правди: правди и онда кад за ријешењем не стоји никакова сила, ако ријешење и није опортуно, ако »у датим приликама« и није оствариво. Овој међународној судбености претпоставка је одговарајућа дефиниција суверености: државе које не признају никакова уставног ограничења своје власти — а то су у првом реду тоталитарне државе — не могу признати ни да постоје претпоставке међународног судства, т. ј. ваљаност једне пресуде која њима не иде у прилог.

У оваким приликама, дакле, не може бити Друштва Народа. Јер и за њ вриједе Хитлерове максиме политике: »Не склапају се уговори с партнерима којима је једини интерес уништење другот« (етр. 750); »Судбине народа чврсто се сљубљују једино изгледима на заједнички усшјех у смислу заједничких освајања побједа, укратко заједничкот проширења моћи« (стр. 697) ; и »Савез који у свом циљу не обухвата и намјеру за рат без вриједности је и без смисла« (стр. 749).

Ова излагања, утемељена на апстракцијама, налазе своју потврду и у свијету чињеница. И прије организације Друштва Народа, а и данас још изван њега, постоји једно универзално међународно право, но у случајевима у којима оно долази данас до примјене (као напримјер у односу ЏЗА према данашњем рату Јапана са Кином) не налазе се ни оне тако минималне мјере за одржање мира које је подузимало Друштво Народа (дајући, напримјер, нападнутој Кини барем моралну подршку). Не може се, стога, очекивати било какав успјех од универзализације Друштва Народа на нивб-у оног што је неорганизовано међународно право знало створити.

На другој страни, учињен је покушај да се, и након апстиненције Сједињених Држава Америке, једно од основних начела Друштва Народа, начело пацифизма, учини универзалним, те је изречено, и од свих држава свијета прихваћено, у Париском Пакту (Влапд-КеПоре); али без успјеха. Без успјеха је остао и наредни покушај, да се учини универзалним и на Сједињене

167