Nova Evropa

Државе протегне начело међународне судбености. Значи, да се та универзалност даје постићи једино док се знаде да неће бити одржавана и да неће бити присилна, али не у самој ствари. Јест, могуће би било постићи и универзалност Друштва Народа, али по цијену његове ефикасности. Значи, на другој страни, да нема универзалности тдје има обавеза. Теза универзалности губи и ону подршку коју јој је имала дати комбинација с »ужим регијоналним споразумима«. У ствари, постоје само два типа регијоналних споразума који су се како-тако одржали: тип Мале Антанте (примијењен у Балканском Споразуму, и у Антанти муслиманских држава Блиског Исткока: Турске, Ирака, Ирана, и Афганистана), и тип панамеричке уније. Изјаловили су се планови једне паназијатске и паневропске уније, планови једног Источног и једног Средоземног Шакта; нашротив, пркоси свим нападајима једно друштво народа своје врсте: Британска Заједница Народа (»Вашећ Сопитопугеаћ ог Мапопв«), премда су ти народи раздијељени на свих пет континената.

Шта слиједи из свега што смо довдје изнијелиг — Из цијелог овог материјала лакше је свакако повући негативан него практички остварив закључак. Једно је поуздано: нема смисла тра-

" жити једно универзално Друштво Народа, јер је оно неоствариво.

Поготово нема оправдања, да се од таке универзалности прави темељно и битно питање његове егзистенције. Чини нам се, да је овдје без основа идеал претворен у услов. Штавише, ако Друштву Народа, као организацији, има да одговара и извјестан правни поредак, онда се ни у теорији не да замислити једно универзално Друштво Народа, јер: »Друштво Народа и његов Пакт, са методама борбе против нападаја, створени су предвиђајући случај да се једна држава или и група држава одрекне идеала Друштва Народа и да прибјегну нападају; према томе, све од свог основања, Друштво Народа предвидјело је, и није могло а да не предвиди, да би у једном или другом часу могло и небити универзално, или би дошло у опасност да престане бити универзално. Не може се, према тому, рећи, да су околности, које су се збиле, биле непредвиђене« (М. Литвинов, пригодом стотог засједања Вијећа ДН-а).

Преостаје дакле могућност, да се статут прилагоди политичкој стварности, тако да се дефинира онај минимум дужности који су, данас још, поједине државе спремне да врше. Из изјава државника неутралних држава Европе, као и из законодавства

168