Nova Evropa

Пи

demika, a uz to još i bivšeg optuženika u Banjalučkom Procesu, red je da se uzme u pamet jedan stari penzijonirani sudac, pa da pazi šta će odgovoriti. Pri svem tom se nadam da ću, i iz OVO svog skromnog položaja bez manstvenih pretenzija, uspeti da se odbranim od njegova neopravdanog mapadaja; a uzgred ću pokušati da pokažem, na ovom slučaju, kako izbliže izgleda »oprobani meтод« оуос našeg zvaničnog istoričara-gromovnika, čije knjige ko čita — biće »ubedljiv kao Bog, a istinit kao nauka Hristova« (vidi omot »Nove Evrope« od 11. februara 1924)*).

G. Ćorović priznaje, odmah na početku svoga prikaza, da je moj »spis doneo nekoliko korisnih saopštenja i potvrda«; samo је, kaže, »ispao bez potrebe suviše opširanć**); a odmah zatim dodaje, da je »za opštu stvar i raspravljanje pitanja o Sarajevskom Atentatu velika štetać, što to misam učimio ranije, budući da »svedočanstvo sudca istražitelja, kome je otkrivena cela zavera, nije

*) Ove se reči nalaze, medju ostalima, u pozivu na pretplatu na delo »Velika Srbija«, što sa je Dr. Vlad. Ćorović napisao »po zamisli i u redakciji G. P. M. Petrovića, urednika Narodnog Dela« u Beogradu, a štampao a Zagrebu. G. Ćorović je doduše, kasnije, pokušao svaliti svu odgovornost za stilizaciju ovog poziva na pretplatu na samog izdavača iı urednika »Narodnog Dela«, G. P. M. Petrovića, ali mu to nije smetalo da ostane njegov slavni saradnik, te da ponovo u njegovoj redakciji — da li opet i po njegovoj zamisli? izda svoju >Jugoslavijuć, koju G. Petrović Još uvek oglašava kao — ари naše baštine« i »najznačajnije delo naše sadašnjice«, »te svaki koji ovo delo čita ili ga makar i prelistava oseća kako postaje jačić, ı t. d. (vidi u beogradskoj »Politicić od 5. maja t. g. na str. 11). Gde nam je zakon o štampi za ovakn »prliavn konkurenciju« oglašayanjem svojih >otkrovenja« ı »najvećih tvorevina naših otkad postojimo i za ovako kriminalno samohvalisanje, koje još obično prate i svima već dobro poznati likovi (pri ćemu liferant zamisli i redaktor »dela« brilira u velikom ovalu, okružen malim ovalima svojih velikih saradnika, kapaciteta i stručnjaka univerzitetskih). Zar smo mi krivi da moramo čitati novine! Ko ne veruje, neka »makar i prelistać — za šalu i zabavu — ono »čudo zbijene jezgrovitostić, kako u zadnje vreme opet oglašavaju svoje »Sve znanje, u potpunoj savršenosti, celokupni pregled znanja ovoga sveta, o svemu i svačemu, odasvud, kroz sva vremenać, ovaj Petrović i njegovi Ćorovići, nudeći narodu »rezervni mozak“ i »cilj koji želi da postigne čovek«, »srpsku knjigu iz srpskih ruku« — štampanu u »Tipografijić u Zagrebu!...

»Isto lice&6 od kojega potiću predgovor i napomene Pfeferovoj knjizi.

#=) Govoreći jednom ranijom prilikom (u beogradskom »Glasu« od 6. januara 1929) o »Veleizdajniku« Dra. Oskara Tartalje, G. Ćorović zamjera — suprotno mom slučaju — što pisac ne donosi više pojedinosti i što se ne zadržava duže na objašnjavanju i podrobnom izlaganju motiva ı glavnih ćinilaca. Ali da, tu se radi o djelu »naročite historijske vjerodostojnostić!...

173