Nova Evropa

ravno, preporuči za što brže unapredjenje«. On stoga i moju knjigu shvata, vrlo jednostavno, kao želju pisca, »da izgleda bolje nego što je bio u stvari, i da očuva lepši pomen o sebi u budućnosti«, iako milostivo dopušta, da će mu ona »verovatno popraviti unekoliko njegov rdjav glas, ali ga neće spasti potipuno«. On sim je »imao dovoljno prilike« da me pozna, budući da sam ja i njega ispilivao, prilikom istrage u Banjalučkom Procesu, po pitanju djelovanja društva »Prosvete«ć; on dakle govori s punim autoritetom i na osnovu vlastitog iskustva. Na ovako tešku osvadu od strane jednog aktivnog profesora ıstorije na univerzitetu i aka-

su se od njih iznudjivala priznanja »i zastrašivanjem i lisičenjem: da, kao bajagi, ne stradaju nevini«. Nijedan se atentator nije dao zastrašiti, već su svi svojevoljno i hrabro dali svoja priznanja, nesamo da ne stradaju nevini već i iz drugih razloga, koje gospodja Čubrilović još i sada kao da ne shvata, obnevidla u osobnoj mržnji i nesvjesna, kako se čini, da se time ona ogrješuje nesamo o mene i moju knjigu već i o one mučenike! ....

Т. Рјејјег.

Da se ne bismo ogrešili o istinu (koja nam je draža i od gospodje Čubrilović i od gospodina Pfefera), prinudjeni smo izneti sledeću činjenicu. U harujama i notesima G. Pfefera, koje nam je predao zajedno sa rukopisom svoje knjige i svojih članaka, te koji se nalaze i sada u našim rukama, našli smo zabeleženo — tamo gde govori o hapšenju i preslušavanju gospodje Čubrilović —, da je on znao da gospodja Čubrilović zna sve što je radio njen muž, Veljko, ali da ju je namerno tako ispitivao da bi je što manje opteretio i što pre pustio na slobodu, i nju i ženu pok. Miška Jovanovića. Mi smo na to, u privatnom pismu, skrenuli pažnju gospodji Čubrilović; ali eto, ona to još uvek ne veruje, i ponavlja teške optužbe protivu suca-istražitelja, koje dosad niko od atentatori i učesnika u Atentatu nije potvrdio. Iz takvog uverenja je, dabogme, lako bilo izvlačiti i onake zaključke protivu »Nove Evropeć!...

Nego, gospodju Čubrilović mi još i razumemo, baš zato što nam je vrlo dobro poznato ono što se s njom i oko nje dešavalo, te što je ona — kao žena Veljka Čubrilovića — imala da premeine preko glave. Ali se ne možemo dosetiti, šta su »Nova Evropa i njezin urednik skrivili G. Većeslavu Vilderu i njegovoj »Novoj Riječić da nas tako mačehinski tretiraju? — »Nova Riječ« nije donela ni reči o knjizi G. Pfefera, a sad (u svom broju od 12. maja) odobrava odgovor gospodje Čubrilović i prenosi iz njega pojedina mesta, uključujući tu i zaključak, »da se „Nova Kvropa' izdajući ovu knjigu ogriješila o one mučenikeć!... Ili možda »Nova Riječ« pod starim urednikom još uvek ne može da nam oprosti, što smo njegovoj staroj »Riječić nekada pokazali, i dokazali, kako

se — identifikujući se.s ondašnjim »starim narodnim borcem« a sadašnjim novim senatorom Lujom Vojnovićem — ogrešila i o »Novu Mvropu« i o narodnu

styar? ... | Uredništvo »Nove Ерторе«.

172