Nova Evropa

samo bolji &tilisti i zanimljiviji kroničari nego, vrlo često, i verniji tumači onoga što se odista zbilo i što će istorija kasnije imati da zabeleži kao autentično i ispravno. Ako baš nećemo da istaknemo izuzetno i upravo klasično Lorensovo delo (»Sedam stupova mudrosti«), možemo lako ukazati na memoare Lojda Džordža ili grofa Sforce, ili — još bolje — na eseje Vinstona Čerčila, Harolda Nikolsoma, i druge. Od knjiga o uzrocima Svetskog Rata, dosta je da spomenemo — uz »Devetstotreću« našega Dragiše Vasića — Bruna Brema roman »Apis i Esteć, pa najnoviji roman o Franji Ferdinandu od L. Vindera (vidi »Novu Evropu« za maj, str. 193), i spise Eugena Lenhofa.

Koliko je manje zabavan, ali u isto vreme i manje istorijski veram i dokumentovan, naprimer, G. Paul Herre, sa svojim obimnim delom: »Die kleinen Staaten KEuropas und die Entstehung des Weltkrieges&, koje Je pre kratkog vremena izdala ugledna C. H. Beck'sehe Verlagabuchhandlung u Minhenu! A ipak je Paul Herre »stručnjak« za pitanja o Svetskom Ratu, ili — kako se to u Nemačkoj nazivalo pre nego što je Vodja mi reč zabranio, odnosno odredio da ona ne postoji, — die Kriegsschuldfraze: om je bio i urednikom časopisa toga imlena, doduše samo za jednu svesku (od januara 1937), ali je u njemu (1932—1934) —- u nizu članaka — objavljen i glavni deo ove knjige. Nas imteresuje u iknjizi poglavito peti odeljak: »Die Balkanstaaten« (str. 300—470), i donekle poslednji (šesti): »Male države i život evropskih naroda u Svetskom Ratu i posle njega« (str. 471—511).

Svaka čast naučnom aparatu, koji je ovaj vredni nemački moderni istoričar razvio prikupljajući gradju i pišući ovo svoje delo: u njegovo kritično ocenjivanje mi se ovde, naravno, ne možemo upustiti, jer zato treba studije i vremena. Ali bismo i tu da isdtakmemo jedan medostatak ikoji pada u oči već ma prvi pogled, čim se zagleda malo u registar imena na kraju knjige i u navedenu Titeraturu pod crtom: jednostranu upotrebu gradje i isticanje jednih ličnosti i njihova učešća u dogadjajima ma štetu drugih. Tome je, kako se čini, glavni uzrok piščevo nedovoljno poznavanje stranih jezik4, usled čega je bio primudjen služiti se poglavito literaturom na nemačkom i francuskom jeziku. Dabogme da je onda bilo najednostavnije oglasiti (u mwvodu) stručnu gradju na jezicima malih naroda kao veoma oskudnu.

___O

334