Nova Evropa

manje shematične skice i pogled autora često je udaljen od same suštine stvari. Još uvek nisu objavljene kako treba, i objašnjene, te crkvice, čiji glavni smisao treba iražiti u unutrašnjoj sadržini i samoj istoriji njihova stvaranja.

Pre svega. treba imati na umu, da su sve dosada očuvane crkve

u Karpatskoj Rusiji sagradjene dosta kasno, te da samo jedna ili

dve broje više od dvesta godin4. Većina ih je sagradjena u doba izmedju polovine 18. i polovine 19. stoleća, dakle u doba kada je Unija mogla da smatra sebe gospodarem Karpatske Rusije i kada su njezimi aktivni radnici činili sve da utvrde njen položaj. Inicijativom biskupa Manujila Oljšavskog, i blagodareći njegovoj preduzimljivosti i energiji, počelo je pomno proučavanje crkvenih parohija i briga o podizanju hramova; sklopljen je i ugovor sa državnim erarom, o potpori kod izgradjivanja hramova i njihovih opravaka: erar i posednici obavezuju se, da će dostaviti gradjevni materijal, da će dati potrebni novac, i da će obezbediti erkvu stalnom materiјајпот potporom. Sve se ovo otpočelo od časa kada se utvrdila Unija. Pre nje, stvari stoje sasvim drukčije. Ne treba zaboraviti da su se, Još kratko vreme pre toga, na teritoriji Karpatske Rusije odigrale ljute i svirepe verske borbe izmedju Reformacije i Katoličanstva. Ovo poslednje bilo je već gotovo sasvim izgubilo svoje pozicije, te je utoliko jača bila reakcija čija se apogeja ogledava u pojavi Unije. Medjutim, ove se verske borbe nisu doticale ruskih тава, jer su one bile u stanju zavisnosti, takoreći ropstva; verske borbe i diskusije bile su pre kao neka vrsta privilegije slobodnih i povlašćenih staleži, posao gospodski, »panski«. Niko se od njih nije interesovao, kako i u šta veruju zavisni ljudi, i baš tim se najbolje objašnjava originalni karakter karpatoruskog pravoslavlja: lo je bila religija robova, religija gotovo prepuštena sama sebi. Pravoslavna se pastva čvrsto držala svoje »ruske« vere; ona je imala da se sama brine o svojim рагигита, koji su izlazili iz iste seljačkokmetske sredine, i o svojim crkvama, koje su stvarane isključivo blagodareći samopregoru i razvijenom verskom osećanju čisto seljačkog zavisnog stanovništva. Crkve su bile siromašne, upravo uboge. Još biskup Manujilo Oljšavski, putujući po svojoj eparhiji, na početku Pedesetih Godina 18. stoleća, stalmo beleži: da je crkva u selu drvena, stara, pokrivena slamom: da ikoni ima malo, a i one su criane na platnu; da je svešteno posudje malobrojno i načinjeno od drveta. Kao nekakva raskoš važili su crkveni sudovi od olova. I samo duhovništvo, u njegovu opisu, slabo se razlikuje od

179