Nova Evropa

Русини у Југославији.

Има их света тек соко 25.000. Дошли су у току ХУЕ столећа, из Карпатске Русије; а сад живе у Срему, Бачкој, Босни (у Руском Крстуру, Куцури, Новом Саду, Шиду, Ђурђеву, и још неким другим местима). Звали су себе »Русинима«, били су унијати, имали на народноме језику пучке и конфесијоналне школе. Што те школе нису биле помаџарене, почетком ХХ века, заслуга је учитеља Будимског и његових сарадника: Николе и Емила Губаша, проте Абодића, и садашшњег новосадског пароха Ђуре Навића.

Године 1913, ученик сад чувеног Волошина, Ђуро Биндас, наумио је био да издаје — ма месном дијалекту —- лист и ка лендар, у чему га је потпомогла група Будимског, заједно са садашњим крижевачким владиком, Др. Дионизијем Њарадијем, те Др. Костељником, и другима. Адвокат Хајнал беше пристао да буде одговорни уредник. Али до издавања није дошло: дитла се бура око језика којим ће се писати! Једни су тражили штампање на руском књижевном језику, други на украјинском; мало их је било који су пристајали на месни дијалекат. Старији људи били су уопште противни овој акцији. Тек године 1924. пошло је за руком Ђури Павићу да покрене издање »Руских новина«. Врло је значајно, да он није нашао за згодно да их окрсти именом »украјинских«.

Отприлике пре петнаест година појавио се међу Русинима у Југославији покрет, да пређу на православље, услед акције једног православног свештеника (тада још студента богословије) великог русофила, пореклом из Карпатске Русије. Тај је покрет у вези са јачањем свести о њиховоме јединству са руским народом, па је скренуо пажњу Унијатске Цркве, те су из Галиције у Југославију упућени свештеници-Украјинци, који су имали да му стану на пут, наравно поглавито с помоћу ширења међу парохијанима украјинских идеја. Изгледа да су у томе прилично успели, јер и назив »Украјинац« као и придев »украјински« почињу да полако истискују, бар код интелектуалаца, старо име »Русин« и реч »руски«.

Ове смо податке, на брзу руку, прикупили о нашим југословенским Малорусима; а вредело би да неко ко зна боље напише

и више.

Вл ЈА

184