Nova Evropa

Но показало се, да Ждаркин »схваћа историју«! Његов »Меморандум« дошао је пред очи Стаљина баш у часу одступања од »интегралног социјализма« на селу (почетком 1933), и звијезда Ждаркина засјала је још јаче...

Панфјоров је сав усхићен својим јунаком: сравњује га час с Антејем, час са Христом Микел-Анџела (»човјек-сила«):; он се боји да испусти и најмању ситницу из интимних мисли и осјећаја Жларкина, — све у њима има, како њему изгледа, друштвено значење. У својој неумјереној љубави према Ждаркину, Панфјоров и не примјећује како Ждаркина, осим најближе родбине која се њиме поноси (»славни нећак«!) —, нико не воли, ни сељаци, ни радници, ни другови у служби. Тачну карактеристику »Стваралаштва« дао је совјетски пјесник Асејев: »Панфјоров је Хтио показати Кирила Ждаркина у пуном процесу бујања живота; али, ако посматрамо надимање зрна, уочићемо да се оно не разоткрива бучно, као објесни краставац, бацајући из себе зрна. Зрно се подиже тихо, пробијајући земљу; а онда се тек види да је оно одољевало земљиној тежи, Та сила маленога зрнца, које пробија земљу, расте из земље, уздиже се к сунцу... «

Путем тихог зрна, одољевајући сељачкој тежњи ка својини, кретао се је сиромашни сељак Стјепан Огњев. Па кад га је већ одстранила Комунистичка Партија од социјалног дјеловања, оцрњен од нових миљеника и савезника кулака, он је наставио борбу са Ждаркином, увјерен да такови људи воде »земљу у пропаст«, те осјећајући у њему свим својим бићем свога антипода. На сам дан смрти Огњева (писац му милостиво допушта да умре наравном смрћу, од болести, — непретварајући га у »штијуна« или »троцкисту«), Ждаркин је примио анонимно писмо: на комадићу лоше хартије била је крупним, угластим словима написана само једна ријеч: — »убица«. Ова симболична ријеч изражавала је тачно суштину ствари, иако не и њихову форму: Ждаркин и компанија убијали су увијек дух иако не увијек тијело најбољих представника социјалних чежња сељаштва к новом животу. А што сам Панфјоров није потпуно схватио тај трагични конфликт између најнапреднијег слоја села и диктаторске власти, те што није у центар своје колхозне епопеје поставио тај конфликт, већ апотеозу »објеснот краставца«, умањује несумњиво човјечанско значење те значајне књиге о савременом совјетском селу.

Bi (Преведено са руског рукописа.) јера Александрова.

249