Nova Evropa

То јединство језика код Срба и Хрвата истиче он онда у свим својим делима. По питању »босанског језика«, Јагић је узео био у заштиту само географско име, а под њим су и Калај и он разумевали онај исти језик који у Београду зову српским, а у Загребу хрватским; ради љутих борба између Хрвата и Срба у Босни, он је име »босански« прихватио као помоћно провизорно средство, а сам није никад делио српско од хрватскога. Њему је бивало криво када би неки Срби приговарали Хрватима да су »присвојили« српски језик као књижевни, уместо да се томе веселе; он каже изречно: »Увек сам одлучно заступао идеју српскохрватског језичног јединства«.

Јагић је био за потпуну равноправност српскохрватског дуализма у имену, писму, и вери. Њему су обе азбуке — латиница и ћирилица — биле једнако миле, па је желео да шири слојеви нашега народа читају и једну и другу азбуку, те да онима на нашем југоистоку не буде туђе неко дело штампано латиницом, а онима на северозападу наше дело штампано ћирилицом, Осуђивао је оно клерикално мишљење које ћирилици приписује карактер православља, а латиници католицизма. Када је штампан Пољички Статут, он саветује Рачком да га штампа ћирилицом; он тражи, да се богослужбене књиге у Католичкој Цркви штампају и ћирилицом, а надбискупу Бауеру — у једном писму предлагао је, да се заведе старословенски језик штампан ћирилским словима (која уз њега боље пристају него латиница), а то да би онда био корак к измирењу са православном браћом и измирењу обих религија, јер би се и католици и православни молили Богу истим језиком писаним истим писмом. Даље каже, да је услед кратковидости београдске Владе, која је хтела силом да наметне ћирилицу у неким западним крајевима, дошло у редовима хрватског свећенства до велике опозиције против ћирилице, те је тако пропала и идеја завођења старословенског језика и ћирилице.

Још у време својих студија у Бечу, Јагић је био начисто с тиме да Хрвати и Срби имају једну књижевност. Касније, он је (за Ригеров »Naučny Slovnik«) израдио и први преглед српскохрватске књижевности у коме није растављао српско од хрватскога. А још године 1867, он се са Стојаном Новаковићем договарао, да издаду антологију хрватских и српских, старих и

нових, писаца.

262