Nova Evropa

За свога боравка у Берлину, Петрограду, и Бечу, Јагић се много дописивао с Рачким. Многе наше нацијоналне проблеме расправљају њих двојица у својој преписци. У једном се писму (1893) Јатић жали Рачком, што се ни у књижевности не остварује слога између Срба и Хрвата. Жали се и на омладину, да је од Хрвата и Срба створила два народа; па каже: »Ја сам увијек заговарао јединство народа уз два имена и двије религије; између Хрвата и Срба нема народне разлике, не умијем чак ухватити ни разликости племенских, већ се је то тако испомијешало да могу два рођена брата врло лијепо товорити један да је Србин други да је Хрват, ... свакому је просто звати се Хрватом или Србином, писати латиницом или ћирилицом, молити се Богу у католичкој или православној цркви«... За народно јединство, по Јагићу, није доста да се говори само једним језиком него је потребно и да Срби и Хрвати »духом и тежњама« буду једно исто; зато је за њега Јелачић човек који је радио на нашем уједињењу и за чије је време дошло до српскохрватског братимљења. Нарочито оштро осуђивао је панхрватство и пансрпство, »које нам пред страним свијетом служи на срамоту«, жалећи што »младеж лудује у своме сепаратизму, те се препире о хрватству и српству«. Осуђивао је и програм старчевићанацавеликохрвата, те на једном месту каже: »Све је погрезнуло у сепаратистички, узани патријотизам, да је Богу плакати. Зашто могу на Словенима јахати други претежнији елементиг Само зато што нема у њих никаквих већих идеала него се сватко клања својој пећи...« За њега је анахронизам препирати се о имену, јер »сваки успјех Хрвата у култури користи и Србима, и обратно«, и »нити ће ријешити питање Срби без Хрвата нити Хрвати без Срба, ако неће да буде на штету и једнима и другима«.

Педесетих и Шездесетих Година прошлога века много се расправљало о томе, ко су Хрвати. Хрвати су изазвани Шафариковим идејама о завођењу српског имена код Хрвата, и ВукКопитар-Миклошићевом теоријом, да су само чакавци Хрвати. Богишић је опет тумачио, да су Хрвати мало помало примили српско наречје. Јатић је »увек био против тога када су пансрпски фанатици упорно хтели да Хрвате сведу на област чакавскога говора«; он је то побијао тиме, што »етничка свеза и јединство не зависе само од граматичких облика« (он верује да су Хрвати кајкавци постали од Словенаца), »него да ту треба судити с обзи-

263