Nova Evropa

ром на укупни резултат хисторичког, политичког, и културног живота ...« И њега самога су на хрватској страни често осуђивали да је србофил, јер је још као Миклошићев ђак студирао граматику и књижевност Срба и Хрвата и читао Вука и Даничића, па за време свог боравка у Бечу и посећивао Вука. Када је већ постао професором, изабрали су га за члана Друштва Српске Словесности (1867) у Београду, и Матице Српске (1868) у Новом Саду.

У време босанско-херцеговачког устанка и ратова за ослобоЂење малих хришћанских народа испод турског господства (1875-8), тужио се Јагић Рачком на шовинизам хрватске академске омладине, која је била издала своју фамозну прокламацију. А године 1876 он је писао Рачком, да он мисли да су Србија и Српство у политичким стварима позвани да играју улогу међу Јужним Словенима као Пруска међу Немцима, али у културном погледу да би Хрватска предњачила у племенитој утакмици са својом источном сестром. За Берлинског Конгреса упознао се био са Јованом Ристићем, послаником Србије, коме пребацује да је на Конгресу, где се радило о судбини целокупнога Јужног Словенства, мислио само како ће проширити Србију, »али до јужнословенске идеје, која би обухватила несамо све Србе већ и Хрвате, није се умео издићи ни у својим погледима ни у својим настојањима«. Жао му је било и што ће Аустро-Угарска посести Босну и Херцеговину, те што се на тај начин — Бизмарковом заслутом — аустријско тежиште помакло даље на исток; па у иронији говори, како ће сада Хрвати, као аустроугарски чиновници, носити немачку културу на исток...

И после уједињења жалио је Јагић, што »још увек у срду и души Срби и Хрвати не воле један другога«, што наши политичари не воле једнако све делове Ј угославије, него под уједињењем разумевају господство Србије и Србијанаца над Хрватима и Словенцима. Пашићев менталитет је за Јагића: Велика Србија. Даље каже, да »душевног културног јединства јоште нема; до потпуног уживања велике и лепе југословенске идеје, у којој би се сва племена осећала равноправним, задовољним факторима, није нажалост данашња генерација јоште дорасла, надајмо се времену, да ће таку генерацију родити, а од данашњих људи биће нам и то довољно ако уједињење, које нам је наметнуто резултатима Великог Рата, не разметну, не раскомадају · · - <

264